Duet sa Šabanom Šaulićem u Minhenu
Šaban je svaku pesmu mogao da otpeva kao da je trezan, glas ga nikada nije izdao, ali noge jesu
Ono što je Safet Isović među našim radnicima u Nemačkoj bio u prvoj polovini sedamdesetih, to je Šaban Šaulić postao u drugoj polovini te decenije. Program se uvek završavao nastupom ovog pevača, njegov „zlatan glas“ uvek je ostavljan za kraj, da začini ceo koncert. Gostujući u Minhenu članovi grupe "Večeras zajedno" su već otpevali svoje, ali se Šaulić negde zagubio i nije došao na vreme u salu. Organizatori su već postali jako nervozni jer bez Šabana koncert ne samo što ne bi bio toliko uspešan, već bi i izneverili mnoge goste koji su došli iz drugih gradova samo da vide svog omiljenog pevača.
Najneprijatnije je bilo šefu orkestra Aci Stepiću jer je osećao najveću odgovornost. Dok je svirao kolo, osvrtao se svuda okolo ne bi li negde zapazio pevača kojeg svi čekaju. U jednom trenutku Šaban se konačno pojavio, uz njega je bila i Vida Pavlović i još dvadesetak obožavalaca. Šaban je stigao u minut do dvanaest, ali "mrtav pijan". A Šaban, kad se napije, svaku pesmu može da otpeva kao da je trezan, samo ne može da stoji na nogama.
“Završim ja svoje kolo i kažem publici da bude malo strpljiva, odmah ćemo nastaviti program. Odem u garderobu i kažem Šabanu da se pridržava za moju desnu ruku, zajedno ćemo izaći pred mikrofon, a ja ću stajati uz njega, kobajagi da pevam drugi glas. I tako započnemo svoju zajedničku tačku, s tim što ja samo otvaram usta, a ustvari, samo brinem da Šaban ostane na nogama. A on pustio glas, peva, publika u delirijumu. Kad je otpevao četiri- pet pesama i završio svoju tačku, mnogi su se iz publike popeli na binu i nosili ga na ramenima. Tako se sve završilo, ne može biti bolje. Dobro je, pomislim, izvukli smo se.
Kad smo se vraćali za Beograd, pita me Šaban: "Aco, je l’ imaš neku pesmu za mene?" On je tada radio sa Radetom Vučkovićem pa me je to pitanje malo iznenadilo. Kažem mu da imam, ali ne znam da li je za njega. A on meni:’Svaka će mi odgovarati, to što si ti uradio za mene ne mogu ti zaboraviti do kraja života. Da tebe nije bilo, mene bi izbacili iz Radio Beograda’...“ pričao nam je Aca Stepić, što je i zabeleženo u njegovoj biografiji „ Neka žive moje pesme“
Nastaviće se
