Дует са Шабаном Шаулићем у Минхену
Шабан је сваку песму могао да отпева као да је трезан, глас га никада није издао, али ноге јесу
Оно што је Сафет Исовић међу нашим радницима у Немачкој био у првој половини седамдесетих, то је Шабан Шаулић постао у другој половини те деценије. Програм се увек завршавао наступом овог певача, његов „златан глас“ увек је остављан за крај, да зачини цео концерт. Гостујући у Минхену чланови групе "Вечерас заједно" су већ отпевали своје, али се Шаулић негде загубио и није дошао на време у салу. Организатори су већ постали јако нервозни јер без Шабана концерт не само што не би био толико успешан, већ би и изневерили многе госте који су дошли из других градова само да виде свог омиљеног певача.
Најнепријатније је било шефу оркестра Аци Степићу јер је осећао највећу одговорност. Док је свирао коло, освртао се свуда около не би ли негде запазио певача којег сви чекају. У једном тренутку Шабан се коначно појавио, уз њега је била и Вида Павловић и још двадесетак обожавалаца. Шабан је стигао у минут до дванаест, али "мртав пијан". А Шабан, кад се напије, сваку песму може да отпева као да је трезан, само не може да стоји на ногама.
“Завршим ја своје коло и кажем публици да буде мало стрпљива, одмах ћемо наставити програм. Одем у гардеробу и кажем Шабану да се придржава за моју десну руку, заједно ћемо изаћи пред микрофон, а ја ћу стајати уз њега, кобајаги да певам други глас. И тако започнемо своју заједничку тачку, с тим што ја само отварам уста, а уствари, само бринем да Шабан остане на ногама. А он пустио глас, пева, публика у делиријуму. Кад је отпевао четири- пет песама и завршио своју тачку, многи су се из публике попели на бину и носили га на раменима. Тако се све завршило, не може бити боље. Добро је, помислим, извукли смо се.
Кад смо се враћали за Београд, пита ме Шабан: "Ацо, је л’ имаш неку песму за мене?" Он је тада радио са Радетом Вучковићем па ме је то питање мало изненадило. Кажем му да имам, али не знам да ли је за њега. А он мени:’Свака ће ми одговарати, то што си ти урадио за мене не могу ти заборавити до краја живота. Да тебе није било, мене би избацили из Радио Београда’...“ причао нам је Аца Степић, што је и забележено у његовој биографији „ Нека живе моје песме“
Наставиће се
