Šota u Gadafijevom šatoru

Nisu se naši muzički karavani zadovoljavali samo nastupima po evropskim zemljama, odlazili su i u Aziju i Afriku, odnosno zemlje Bliskog istoka.  Držali su koncerte u Libiji, Iraku, Iranu i Kuvajtu, svirali našim radnicima građevincima koji su gradili puteve, mostove, visoke stambene zgrade u ovim zemljama, navodnjavali pustinje... U Libiji je dobar glas o njima stigao i do bivšeg šefa ove zemlje Gadafija. Poželeo je da ih ugosti i počasti u svom šatoru, koji je mnogo više ličio na hotel Hilton nego na šator. Muzičari iz tadašnje Jugoslavije ostali su na zabavi ceo dan i za njih je to bio nezaboravan doživljaj. Gadafi je voleo zabavnu muziku, a od narodnih više su mu odgovarali "južniji krajevi", pesme koje su bile slične bliskoistočnim, a to su uglavnom bile šiptarske pesme. "Šote, mori šote" i slične, koje su se, istine radi, u to doba često izvodile i na svadbama u Srbiji. Orkestar Ace Stepića sa interpretatorima narodne i zabavne muzike posetio je i Irak i Iran, išli su na gradilišta na kojima je prisustvovao i po petsto naših radnika, a najviše mu se u sećanju urezao boravak u Kuvajtu. Ove zemlje se seća kao izuzetno bogate, moderno uređene, kao da su stigli u Kaliforniju.

Naši ljudi su često i ostajali da žive u Kuvajtu, dosta njih radilo je u zlatarama, bilo je jako mnogo juvelirskih radnji. Ove zemlje se naš kompozitor seća još po jednom detalju – velikim zlatnim minđušama kojima je obradovao svoju suprugu Nadu.

Kada je Gadafi posetio Jugoslaviju, setio se naših pevača sa kojima se veselio u svom mondenskom šatoru. Izrazio je želju domaćinu da ih ponovo vidi, pa mu je, kako dobra diplomatska praksa nalaže, i udovoljeno. Muzičari su već znali za njegovu slabost, zasvirali su bliskoistočne zvuke, zaorilo se "Šote, mori šote", uz južnjački ples (na smisao reči niko nije ni obraćao pažnju), a Gadafi je ustao i sa čašom u ruci svima nazdravljao , ali po srpskom običaju...