Proteini su esencijalni za energiju

Proteini kao supstance visoke važnosti mogu se nazvati „ciglama tela”, jer telu su neophodni proteini da bi se razvilo, popravilo svoje strukture, formiralo neke nove, odbranilo i prenelo informacije do nivoa nervnog sistema.

Od makro nutrijenata, proteini su jedini koji imaju sekundarnu energetsku ulogu. Proteini obezbeđuju četiri kalorije po gramu, kao i ugljeni hidrati, ali se ne koriste kao izvor energije u normalnim situacijama. Telo koristi protein da bi dobilo energiju samo u slučaju kada više nema ugljenih hidrata ili masti za pokrivanje energetskih potreba.

Proteini u se hrani sastoje od 20 aminokiselina. Aminokiseline su osnovni sastojci proteina. One mogu da formiraju stotine kombinacija koje stvaraju mnoštvo proteina. U zavisnosti od kapaciteta sinteze u organizmu postoje tri vrste aminokiselina:

• esencijalne aminokiseline (one se ne mogu sintetizovati u organizmu, moraju da se obezbede ishranom)
• neesencijalne aminokiseline (mogu se sintetizovati u organizmu)

     •  esencijalne kondicionirane aminokiseline (one se ne mogu sintetizovati putem određenih fizioloških ili patoloških uslova).

Evaluacija kvaliteta proteina

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) prepoznaju i podržavaju brojne metode pomoću kojih može da se utvrdi kvalitet prehrambenih proteina. Proučavanjem rezultata ovih testova na proteine može da se primeti da životinjski proteini imaju vrhunski nutritivni kvalitet, s obzirom na bolju probavljivost i adekvatan sadržaj esencijalnih aminokiselina. 

Sadržaj aminokiselina je jedan od najvažnijih kriterijuma na osnovu kog se određuje kvalitet proteina. Proteini koji sadrže sve esencijalne aminokiseline u proporcijama koje telo zahteva često se klasifikuju kao visokokvalitetni biološki proteini ili kompletni proteini. Uopšte, životinjski proteini su kompletni proteini visoke biološke vrednosti (proteini iz jaja, mleka, mesa).

Većina proteina biljnog porekla (od mahunarki, orašastih plodova i semenki, žitarica) su nepotpuni proteini ili delimično kompletni, jer ne sadrže sve esencijalne aminokiseline ili ih sadrže u ograničenim količinama, pa moraju da se kombinuju sa komplementarnim proteinima da bi telo imalo dovoljno koristi od količine svih esencijalnih aminokiselina neophodnih za endogenu sintezu proteina. Do danas, prema verodostojnim analizama i postojećim studijama, čini se da se u soji nalaze kompletni proteini biljnog porekla.

"Kada je u pitanju kvalitet životinjskog proteina u odnosu na biljni protein, postoje različite kontroverze. U današnje vreme, kada su vegetarijanstvo, veganstvo i fleksitarnost sve veći i veći, sve se više krive izvori životinjskih proteina. U tom kontekstu je veoma važno sagledati postojeće naučne metode za analizu kvaliteta proteina, kako bismo doneli najbolji izbor", kaže za Magazin nutricionista Ana Todorović.

Preporuke u vezi sa konzumiranjem proteina treba da budu što personalizovanije, tvrdi naša sagovornica. Prekomerni unos proteina može da ima dugoročne štetne efekte. Savremena jedinstvena dijeta, posebno u razvijenim zemljama, obično sadrži već́e količine proteina od dnevnih potreba za ishranom. S druge strane, za određene kategorije stanovništva, kao što su sportisti koji se bave sportom, deca ili stariji, već́a potrošnja proteina visokog kvaliteta je neophodna za razvoj ili održavanje mišićne mase i drugih organa i tkiva.

Kontroverze o vrstama proteina

Iako proteini životinjskog porekla imaju bolji kvalitet od onih biljnog porekla, ako analiziramo sadržaj aminokiselina, poslednjih godina su zanemareni u korist proteina biljnog porekla, posebno, nove biljne hrane (kinoa, semenke konoplje, semenke).

Proteini životinjskog porekla imaju nedostatak dzato što dolaze u paketu sa sa drugim hranljivim materijama koje mogu da predstavljaju zdravstveni rizik ako se konzumiraju u velikim količinama. Zasićene masti su prvi hranljivi sastojak koji se povezuje sa izvorima proteina životinjskog porekla. Meso, mlečni proizvodi, čak i jaja, sadrže velike količine zasićenih masti, ako nisu pažljivo odabrani. Zbog toga se preporučuje posnije meso, riba i obrano mleko kako bi se obezbedilo snabdevanje esencijalnim aminokiselinama.

Ako pogledamo izvore proteina biljnog porekla, oni pružaju korisne hranljive sastojke, poput vlakana, nezasićenih masti, određenih izoflavona (soje). Zbog toga se njihova hranljiva vrednost ceni više od proteina životinjskog porekla, iako oni u idealnom slučaju ne obezbeđuju sve esencijalne aminokiseline.

Optimalan unos proteina

Preporučeni unos proteina za odrasle je 10-15% (maksimalno 20%) ukupnih kalorija, od čega polovina proteina mora da bude životinjskog porekla a polovina biljnog porekla. Za odrasle koji se ne bave profesionalno sportom, prosečna potreba za proteinima je 0,75 grama po kilogramu telesne mase/dan. Potreba za proteinima je veća tokom detinjstva, trudnoće i dojenja i u slučaju profesionalnih sportista.

"Kada je u pitanju izvor proteina, ravnoteža je ključna reč. Za većinu stanovništva polovina dnevnog unosa proteina mora da dolazi iz izvora biljnog porekla, a polovina iz izvora životinjskog porekla", kaže Todorović.