Протеини су есенцијални за енергију

Протеини као супстанце високе важности могу се назвати „циглама тела”, јер телу су неопходни протеини да би се развило, поправило своје структуре, формирало неке нове, одбранило и пренело информације до нивоа нервног система.

Од макро нутријената, протеини су једини који имају секундарну енергетску улогу. Протеини обезбеђују четири калорије по граму, као и угљени хидрати, али се не користе као извор енергије у нормалним ситуацијама. Тело користи протеин да би добило енергију само у случају када више нема угљених хидрата или масти за покривање енергетских потреба.

Протеини у се храни састоје од 20 аминокиселина. Аминокиселине су основни састојци протеина. Оне могу да формирају стотине комбинација које стварају мноштво протеина. У зависности од капацитета синтезе у организму постоје три врсте аминокиселина:

• есенцијалне аминокиселине (оне се не могу синтетизовати у организму, морају да се обезбеде исхраном)
• неесенцијалне аминокиселине (могу се синтетизовати у организму)

     •  есенцијалне кондициониране аминокиселине (оне се не могу синтетизовати путем одређених физиолошких или патолошких услова).

Евалуација квалитета протеина

Светска здравствена организација (СЗО) и Организација за храну и пољопривреду (ФАО) препознају и подржавају бројне методе помоćу којих може да се утврди квалитет прехрамбених протеина. Проучавањем резултата ових тестова на протеине може да се примети да животињски протеини имају врхунски нутритивни квалитет, с обзиром на бољу пробављивост и адекватан садржај есенцијалних аминокиселина. 

Садржај аминокиселина је један од најважнијих критеријума на основу ког се одређује квалитет протеина. Протеини који садрже све есенцијалне аминокиселине у пропорцијама које тело захтева често се класификују као висококвалитетни биолошки протеини или комплетни протеини. Уопште, животињски протеини су комплетни протеини високе биолошке вредности (протеини из јаја, млека, меса).

Већина протеина биљног порекла (од махунарки, орашастих плодова и семенки, житарица) су непотпуни протеини или делимично комплетни, јер не садрже све есенцијалне аминокиселине или их садрже у ограниченим количинама, па морају да се комбинују са комплементарним протеинима да би тело имало довољно користи од количине свих есенцијалних аминокиселина неопходних за ендогену синтезу протеина. До данас, према веродостојним анализама и постојећим студијама, чини се да се у соји налазе комплетни протеини биљног порекла.

"Када је у питању квалитет животињског протеина у односу на биљни протеин, постоје различите контроверзе. У данашње време, када су вегетаријанство, веганство и флекситарност све већи и већи, све се више криве извори животињских протеина. У том контексту је веома важно сагледати постојеће научне методе за анализу квалитета протеина, како бисмо донели најбољи избор", каже за Магазин нутрициониста Ана Тодоровић.

Препоруке у вези са конзумирањем протеина треба да буду што персонализованије, тврди наша саговорница. Прекомерни унос протеина може да има дугорочне штетне ефекте. Савремена јединствена дијета, посебно у развијеним земљама, обично садржи већ́е количине протеина од дневних потреба за исхраном. С друге стране, за одређене категорије становништва, као што су спортисти који се баве спортом, деца или старији, већ́а потрошња протеина високог квалитета је неопходна за развој или одржавање мишићне масе и других органа и ткива.

Контроверзе о врстама протеина

Иако протеини животињског порекла имају бољи квалитет од оних биљног порекла, ако анализирамо садржај аминокиселина, последњих година су занемарени у корист протеина биљног порекла, посебно, нове биљне хране (киноа, семенке конопље, семенке).

Протеини животињског порекла имају недостатак дзато што долазе у пакету са са другим хранљивим материјама које могу да представљају здравствени ризик ако се конзумирају у великим количинама. Засићене масти су први хранљиви састојак који се повезује са изворима протеина животињског порекла. Месо, млечни производи, чак и јаја, садрже велике количине засићених масти, ако нису пажљиво одабрани. Због тога се препоручује посније месо, риба и обрано млеко како би се обезбедило снабдевање есенцијалним аминокиселинама.

Ако погледамо изворе протеина биљног порекла, они пружају корисне хранљиве састојке, попут влакана, незасиćених масти, одређених изофлавона (соје). Због тога се њихова хранљива вредност цени више од протеина животињског порекла, иако они у идеалном случају не обезбеђују све есенцијалне аминокиселине.

Оптималан унос протеина

Препоручени унос протеина за одрасле је 10-15% (максимално 20%) укупних калорија, од чега половина протеина мора да буде животињског порекла а половина биљног порекла. За одрасле који се не баве професионално спортом, просечна потреба за протеинима је 0,75 грама по килограму телесне масе/дан. Потреба за протеинима је већа током детињства, трудноће и дојења и у случају професионалних спортиста.

"Када је у питању извор протеина, равнотежа је кључна реч. За већину становништва половина дневног уноса протеина мора да долази из извора биљног порекла, а половина из извора животињског порекла", каже Тодоровић.