Nanjušio sam melanholiju
Važno je da u javnosti ističemo nematerijalne vrednosti, tako se valjda osećamo čistije, ali predlažem da hitno prestanemo da budemo gadljivi na pare, jer te pare zaslužujemo, čak su nam ih dužni
Režija predstave Mister Dolar, u kojoj Branislav Nušić besedi o moći novca i o tome u kojoj meri je novac večni pokretač zbivanja u svetu, poverena je talentovanom Milošu Loliću, pozorišnom stvaraocu evropskog renomea, koji prvi put u svojoj bogatoj i brojnim, prestižnim nagradama ovenčanoj karijeri radi neki komad našeg najvećeg komediografa. Kompleksni Miloš Lolić govorio je za Politiku o delu Mister Dolar, koje je upravo premijerno izvedeno na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.
Lolićeva režija Mister Dolara, u dramatizaciji Periše Perišića, kao predstava za pozorišne poklonike, uz jedinstven autorski pečat, donosi na scenu i originalnu tehno muziku, svedena, ali impresivna scenografska rešenja, upečatljive kostime i nadahnutu glumu. Kao umetnički tim potpisuju se i Miraš Vuksanović (realizacija scenografije), Marija Marković Milojev (kostimografija), Nevena Glušica (komponovanje muzike), Irena Maksimović (koreografija dens grupe) i dr Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor).
Nušićeve junake tumače: Nedim Nezirović, Teodora Dragićević, Radovan Vujović, Iva Milanović, Aleksandar Vučković, Kalina Kovačević, Jovan Jovanović, Aleksandar Srećković, Bojana Bambić, Nemanja Stamatović, Magdalena Mijatović, Vaja Dujović, Vučić Perović, Dragan Sekulić, Danilo Lončarević, Sofija Uzunović, Ivana Šćepanović, Sava Milutinović, Ana Janković, Milica Tomić, Larisa Radonjić, Danilo Fatić.
Prvi put u svojoj karijeri režirate Nušića? Zašto ste odabrali baš burlesknu komediju „Mister Dolar” za vaš prvi scenski susret s našim najvećim komediografom?
Nušića volim da doživljavam kao najavu drame apsurda. On to naravno nije, ali radije ga svrstavam među one koji provociraju i zbunjuju, nego među narodske šaljivdžije. Insistiranje da nas Nušić pre svega zasmejava znatno otupljuje njegovu britkost, zato čak i one njegove drame u kojima se pojavljuje lik ministra niko više ne tretira kao političko pozorište. Volim njegov detinji humor, čak i kad je glup, samo odbijam da u njegovim satirama vidim puko ismevanje lokaliteta, želim da ga doživljavam kao autentičnog evropskog pisca. Oduvek sam „Mister Dolar” osećao bližim od drugih njegovih proslavljenih naslova. Već kad je napisana 1932. godine, ova komedija prepoznata je kao drugačija: više vodvilj no uobičajeno, a opet manje karikaturalna nego prethodne; zasnovana na jednostavnoj premisi, ali scenski vrlo zahtevna; s dijaboličnim protagonistom i piščevim paternalističkim zaključkom. Naizgled bezazlenija od drugih njegovih komedija, a zapravo neiskorišćenog potencijala koji mami na scensku postavku. Narodno pozorište u Beogradu podmladilo je svoj ansambl, pa sam imao sreće da ovako mnogoljudnu predstavu stvaram sa izuzetnim mladim glumcima spremnim za generacijski preokret. Oni su tokom proba postali motor moje predstave i više nego Nušić.
Nušić je u svojim delima opisivao takozvane male, obične ljude koji su mu poslužili da ukaže na društvene mane. Kako Nušićevi karakteri zvuče, deluju u našim okvirima?
Mister Dolar je mnogo površniji od Gospođe ministarke, koja mu je prethodila, ipak pruža više šansi da otvorimo kompleksne teme od Gospođe ministarke, koja uvek nekako završi kao sprdnja sa jednom ženom. U Mister Dolaru Nušićeve slabosti mogu biti prilika za nešto neočekivano: jedva da ima tri celovita dramska lika, ipak mreža uprošćenih, a vrcavih karaktera priziva punokrvne scenske situacije. Mediji su povodom moje premijere ponavljali kako u Mister Dolaru Nušić „ismeva skorojeviće i lažnu elitu”, ali nisam se s glumcima bavio skiciranjem skorojevića, niti moja predstava sortira elitu na lažnu i pravu, a konačno se oslobađam i toga da na sceni bilo šta ismevam. Mnogi od pozorišta očekuju da iznese dijagnozu društva, ne pripadam takvima, bavim se društvom, ali ne radi ilustracije, a dijagnozu mogu eventualno da vam dam na temu piščevog sveta. Režija je prevod, uvek pristrastan višesmisleni i nikad bukvalni prevod. U mom prevodu Mister Dolara ključni događaj je u tome što Nušić likom Matkovića, koji je kako sam kaže „sit svega”, srpsku dramu vraća Molijerovom Mizantropu. Kao i kod čovekomrsca Alsesta, moralizatorska pozicija s koje je protagonista umislio da je prokljuvio svoje okruženje se ispostavlja kao mač s dve oštrice, stoga je i Matković protagonista pod znakom pitanja. Ali za razliku od Alsesta, Matković planira da onima kojih se gadi i naudi, bukvalno u naše ime. Možda on ispunjava gledaočeve pritajene želje, ali publiku nikada ne pridobija sasvim, usled svog tretmana kelnera Žana. Tek tu je jasna pozicija Matkovića kao simultanog protagoniste i antagoniste. Zato bi Žan morao biti jedini pravi protagonista, samo da nije preotet i ukroćen, doduše i valjano potpaljen, da bi u završnici bio žrtvovan. Nije umesno da vam omogućim da se vi iz gledališta prepoznajete baš u Žanu, valjda maštajući kako niste ti skorojevići u koje upirete prstom, nego ste baš dobroćudna iskorišćena radnička klasa. Nušić možda u Mister Dolaru propušta priliku da napiše srpski Pigmalion, ali postiže jedan zanimljiviji salto mortale, jer pored toga što hladnokrvni Matković biva srpski sado-mazo Alsest, mešetarenjem i pretvaranjem publike u saučesnike Matković je i Nušićev za nijansu simpatičniji Jago.
„Mister Dolar” (praizvedba je bila 16. septembra 1932. godine, u režiji Josipa Kulundžića) komedija je situacije s elementima komedije naravi. Iz koje vremenske distance ćemo pratiti Gospodina Matkovića, Žana, Marišku i druge?
Ta praizvedba iz 1932. godine trajala je šest sati i mislim da niko od gledalaca nije među živima, ali meni je dosta značilo da vidim snimak čuvene verzije Mister Dolar iz 1973. u režiji Miroslava Belovića u JDP-u. Sve Belovićevo što sam uspeo da vidim, uglavnom na snimcima, a imao sam sreće kao dete da nešto doživim i uživo, bilo je čista škola režije. Znao sam, kad sam Narodnom pozorištu u Beogradu predložio Mister Dolara, da ga neću zadržati u Nušićevom vremenu, kao što je to Belović pre 50 godina učinio. Inače nisam sklon aktuelizaciji dramske klasike, doduše ni ovo sad nije samo aktuelizacija. Otrgnute od epohe dramske situacije su najednom buknule, dok dijaloge ostavljamo arhaičnim, pa su vizuelno i izgovoreno u stalnom sukobu, mada neretko i u neočekivanom skladu. Biće mi drago ako zbog moje predstave neka mlađa publika nađe kopču s Nušićem, ipak aktuelizacija koju sprovodim nije služila približavanju teksta današnjoj publici, već približavanju Nušićevog teksta meni samom. Želeo sam da se Mister Dolar dogodi mom svetu, želeo sam ne samo savremeniji nego mnogo ličniji seting, priželjkivao sam da je tužni Matković deo moje elite, a ne vaše elite.
Nušić u „Mister Dolaru” angažovano piše o moći novca i o tome u kojoj meri je novac, večni pokretač zbivanja u svetu – dajući mu time funkciju glavnog lika komada. Šta se promenilo od njegovog vremena do danas?
Važno je da u javnosti ističemo nematerijalne vrednosti, tako se valjda osećamo čistije, ali predlažem da hitno prestanemo da budemo gadljivi na pare, jer te pare zaslužujemo, čak su nam ih dužni. Treba najpre da zahtevamo podizanje ponižavajućih honorara i sramnih produkcionih uslova, umesto što ćemo sad vi i ja da maštamo o neiskvarenom svetu bez novca. Hitno da prestanemo da se pravimo naivni kako umetnost može i besplatno. Hoću poštenu isplatu za sopstveni mukotrpni rad, hoću i veće ulaganje u ozbiljne pozorišne produkcije. Da, novac je mera svega, i znate šta ta mera kaže? U Srbiji bukvalno nikome nije stalo do kulture. Uvek se sve pravda time da smo nepopravljivo siromašni, uče nas da je moralna superiornost jedino u bedi, i mi stvarno živimo tu opaku laž, dok gledamo kako novac pršti na sve strane, novac ruši i gradi i preprodaje i vlada. Novac preliva, što privatni, što od poreza građana, što od evropskih i kineskih donacija, jedino gde novac nije viđen je tamo gde ne može da se utrostruči, znači nema ga za edukaciju i kulturu. Složićemo se vi i ja kako je novac najpodlija ljudska izmišljotina, ali takav razgovor danas zvuči samo kao saučesništvo u ubistvu kulture i degradaciji institucija kulture. Kultura u Srbiji je uvek spuštenih kriterijuma, uvek prinuđena na kompromise, nešto garant ne može, nečeg sigurno nema, neko u stvari ne želi. Umesto da se pozivam na neuništivi polet umetnosti, mogu jedino javno da vapim za hitnom novčanom donacijom srpskim pozorištima, da se obnovi tehnika, da se zamene zvučnici, da se podmaže rotacija, da se podignu budžeti za predstave, a bogami da se poprave i vodovodne cevi...
U „Mister Dolaru” razočarani i cinični Matković, relativno bogat građanin, želi da se osveti društvenoj grupi kojoj pripada. Zašto „Mister Dolar” izaziva gorak smeh?
Zato što se Nušić direktno bavi klasnim pitanjem. Neko s dna je uzdignut na vrh, pa strovaljen nazad na dno. Šta može da inspiriše ovaj pogani postupak? Samo da bi se potvrdila teza? Gorak smeh je tu zato što ovo i nije komedija, ni prva ni poslednja drama u istoriji koja se namerno lažno predstavlja, a onda opet – pa naravno da je ovo komedija! Ima sve sertifikovane elemente komedije, od brzih razmena replika i promena slika, do spletkarenja i razotkrivanja, ovo je laka igra, ali na teške teme. Danas Mister Dolar nosi i jedan nesvakidašnji sloj melanholije, zbog koje tekst komunicira s našim vremenom možda i više nego s Nušićevim. Tu melanholiju, tu kliničku depresiju koja potisnuto vlada ovim tekstom nanjušio sam tek s glumcima na probama i bilo mi je bitno da je oslobodimo, da je pustimo da bude.
