U Srbiji postoje brojni muzeji sa svojim stalnim postavkama i tematskim izložbama. Posetioci su u prilici da vide kako se nekada kuvalo, kako se privređivalo, u kakvu nošnju oblačilo, kojim veštinama se vladalo.

Trenutno su u beogradskom Etnografskom muzeju aktuelne postavke „Timor mortis” koja na intrigantan način prikazuje raznolikost odnosa prema smrti u srpskoj, vlaškoj i meksičkoj kulturi, a interesovanje privlači i „Čitanje boja” koja posetiocima otkriva neslućene mogućnosti koje pružaju tradicionalni načini bojenja tekstila.

Kroz ovaj naš muzej posvećen etnologiji, odnosno narodnoj kulturi prošle godine je prošlo oko 36.000 posetilaca. Većina zbog interesovanja prema narodnim običajima, a manji deo je ispratio ostale kulturne sadržaje, kao što su promocije knjiga, učenje plesa i slično.

Prošlost kao nadahnuće

Šta publiku najviše interesuje?

– Ljudi se najviše interesuju za tradicionalnu kulturu, narodne nošnje, za kulturu ishrane, bilo da se radi o starim jelima ili arhaičnim načinima pripreme, o samim namirnicama. Interesantne su i teme vezane za načine stanovanja, organizaciju domaćinstva, a nešto manje za kulturu privređivanja, pošto živimo u društvu hiperprodukcije. Posetiocima je uvek zanimljivo i sve ono što je mistično, magijsko, pa smo tako u prošlosti imali izložbu posvećenu realnosti magije, pa prikaz votiva, specifičnih figura u obliku delova tela, kolevki, obično izrađenih od srebra ili drugog materijala. Votivi se stavljaju na ikone da se umoli Bog za sreću, zdrav porod, izlečenje – navodi dr Miloš Matić, kustos i naučni saradnik Etnografskog muzeja. 

Njegova skorašnja izložba „Lepa kuća” takođe je privukla pažnju zbog načina na koji je svojim sadržajem pokazala kako su ljudi u svim vremenima imali osećaj za lepo i potrebu da načinom stanovanja oplemene svoj život. Ono što je proizvod tradicije služi i kao inspiracija i nadahnuće za sadašnji život u domenu kulture stanovanja.

Svaki muzej u Srbiji ima stalnu postavku koja se menja retko. Naš sagovornik ukazuje da kroz eksponate možemo mnogo toga da saznamo o tome kako su prethodne generacije živele, razmišljale, koja znanja su posedovale. Sam predmet ne mora biti neko „čudo tehnike” na prvi pogled, već naizgled i vrlo jednostavan. Uzmimo za primer obramicu ili kobilku, kako se još zove, drvenu lučno savijenu motku sa zarezima ili kukama na krajevima koja služi za nošenje tereta. U njoj su se objedinila mnoga čovekova znanja, čak i o gravitaciji, mehanici, zahvaljujući njoj možemo naučiti o tome šta je poluga, kako se balansira teret i slično. Takva znanja se prenose najviše na tematskim studijskim izložbama.

– Sada je pretežniji antropološki pristup u pripremanju izložbi koji zagovaraju etnolozi mlađe generacije. Ranije je akcenat bio na izgledu eksponata, a sada se naglašava prevashodno njegova funkcija, znanja i veštine izrade i značenje koje su imali u narodnoj kulturi – naglašava dr Matić.

Ono što je danas problem kada je reč o mladim istraživačima jeste taj što mnogi svršeni etnolozi s Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta žele da ostanu u Beogradu, nerado odlaze u unutrašnjost. Posledica toga je da su u nekim gradovima zaposleni istoričari umetnosti na mesto etnologa, iako nisu verzirani za taj posao i treba im vreme da se uklope. Problem je, navodi dr Miloš Matić, i u finansijama, za kulturu se i inače sve manje odvaja, a ne stimuliše se ni rad na terenu ili priprema i realizacija neke izložbe ma koliko ona bila uspešna.

Ne meri se sve današnjim aršinima

Kakva je uloga muzeja u današnjem modernom i digitalizovanom društvu? Koliko je prošlost interesantna za savremenog čoveka i da li mu nešto može korisno ponuditi?

– Život je visoko digitalizovan, ali u suštinskim aspektima nije se promenio u odnosu na pre sto ili više godina. Uloga muzeja je da vrednosti kulture taložene od davnina prenesemo današnjem čoveku. Izložbe nisu samo materijalni eksponati, već imaju i duhovnu dimenziju da pokažu kakav je nekada bio odnos među ljudima, organizacija porodice, odnos prema starima i deci, hrani, prirodi.

– Mi antropolozi znamo, primera radi, da je monogamni brak stariji i od Crkve. U tradicionalnoj kulturi znalo se kakva je uloga supružnika, a dužnost muzeja je da današnjoj publici objasni da ne možemo suditi o načinu života iz ranijih vremena na osnovu današnjih parametara, jer je to pogrešno. Žena u 19. veku nije bila potčinjena, kako je danas uvreženo mišljenje. Ona je bila uključena u odlučivanje, ali ne na nekom seoskom zboru, već unutar porodice, bila je institucionalizovana kao lobista, rečeno savremenim rečnikom. Hoću da kažem da ne možemo sve meriti sadašnjim vrednostima. Uostalom, upitajmo se kako će našu generaciju gledati oni koji budu živeli za pedeset ili sto godina – kaže naš sagovornik i podseća na još jednu vrednost tradicionalnog društva koja je danas zagubljena.

– Mi kopiramo zapadnu kulturu, ali vrlo naivno. Njima je kao vid kulturnog nasleđa ostalo da pojedinac nije iznad društva, dok mi, nažalost, nismo uspeli da tu svest o opštem interesu prenesemo iz tradicije u moderno društvo. Taj osećaj se negde zagubio, jer nismo odnegovali tu svest u dovoljnoj meri, i to se mora promeniti – zaključuje dr Miloš Matić.

Kanic „špijunirao” za Austrougarsku

Strani etnolozi su često dolazili u Srbiju i istraživali naše običaje. Jedan od najpoznatijih je Feliks Kanic za koga pojedini domaći naučnici veruju da je usput špijunirao za Austrougarsku.

– Zapadna etnološka nauka je imperijalna, oni se zato jako često bave drugim narodima i državama. U poslednje vreme Kina im je vrlo interesantna, a istražuju i Afriku, između ostalog. I mi smo predmet njihovog interesovanja, pa je tako pre nekoliko godina u Guči boravio etnolog Andrej Timan iz Nemačke koji je istraživao odnos prema starim ljudima u nas. Ranijih godina dva američka etnologa boravila su u Topoli u dužem vremenskom razdoblju sakupljajući podatke o našim narodnim običajima. Naša nauka pripada istočnoevropskoj kulturi koja je okrenuta sopstvenom narodu. Zbog toga se ponekad čini da smo sve već istražili, ali nije tako, ostalo je još mnogo tema kojima možemo da se bavimo i naša dužnost je da prenesemo mlađim generacijama vrednosti kojima se naša kultura kroz vekove odlikovala – ističe dr Miloš Matić.

Manakova kuća

Manakova kuća je deo Etnografskog muzeja koja ima stalnu postavku „Narodne nošnje i nakit centralnobalkanskog područja iz 19. i prvih decenija 20. veka”. U prizemlju Manakove kuće je galerijski prostor za povremene izložbe i aktivnosti učenja starih zanata.

O proširenju izložbenog prostora razmišlja se i u Etnografskom muzeju što bi omogućilo posete i izlaganje vrednih zbirki iz celog sveta.

Kabanica tatara Bogdana i Nadeždine pafte

Zapažena je prošle godine bila i izložba etnoloških predmeta koje je lično sakupljala naša čuvena slikarka Nadežda Petrović. Zbog velikog interesovanja izložba je umesto mesec dana potrajala pola godine, a na njoj su se mogli videti i jeleci, opanci, pafte, za one koji ne znaju, reč je o bogato ukrašenoj kopči za ženski pojas.

„To smo mi – narodna zanimanja” prikazala je sve ono što su ljudi radili u prošlosti da bi sebi obezbedili egzistenciju, s puno zanatskih predmeta, a među njima našla se kabanica tatara (poštara) Bogdana, pismonoše kneza Miloša, koji je iz Turske u Srbiju doneo hatišerif. Ova vredna kabanica je sada vlasništvo Etnografskog muzeja.