Lov na veštice
„Veštice iz Salema” su ona vrsta drame koja u svojoj posebnosti uspeva da govori o mnogim stvarima: o religioznom fundamentalizmu, novom puritanizmu, o društvima u krizi, o savremenim populističkim političarima i njihovim sledbenicima
Dve devojčice iz Salema izjavile su 1692. da su opsednute đavolom i za to su optužile nekoliko lokalnih žena. Strah od veštica je ubrzo prerastao u histeriju i paralisao sposobnost rasuđivanja građana i lokalnih vlasti. Glasine o vešticama su postajale sumnjičanje, koje se u svesti stanovnika Salema pretvorilo u činjenice.
Podstaknuti pohlepom, ljubomorom, osvetom, ali, u nekim slučajevima, i iskrenim verovanjem u veštice, susedi su počeli uzajamno da se optužuju za veze s đavolom. Ubrzo su, da bi bile potvrđene optužbe, uspostavljeni sudovi za veštice. Oni koji su odbili da priznaju, iskupe svoje grehe i imenuju ostale zaverenike pogubljeni su javnim vešanjem. Na kraju ove histerije dvadesetoro stanovnika grada – četrnaest žena i šest muškaraca – ubijeno je zbog veštičarenja.
U modernom Salemu, u saveznoj državi Masačusets, kada se prođe komercijalna tura, obiđu muzeji i posete različite prodavnice koje promovišu i prodaju sećanje na suđenje vešticama 1692, stiže se na tiho i mirno groblje u ulici Čarter. To je najstarije groblje u gradu i mesto gde je sahranjen sudija Džon Hatorn (Hathorne), jedan od ozloglašenih sudija Suda za veštice i prapradeda pisca Natanijela Hotorna (Hawthorne).
Natanijel Hotorn je bio progonjen postupcima pretka iz vremena suđenja vešticama, kao i njegovim nepokolebljivim stavom u godinama koje su sledile. Pisac je zbog toga promenio izgovor vlastitog prezimena, želeo je da se distancira od svoje porodične istorije i, kako je verovao, porodičnog prokletstva.
U uvodu za Skerletno slovo, jedno od mnogih dela koje se bave vladavinom puritanaca, Hotorn se osvrće na progoniteljski duh svog pretka koji se istakao u mučenju veštica: „Tako da je njihova krv, može se reći, ostavila mrlju na njemu. Tako duboku mrlju, doista, da se njen trag morao zadržati i na njegovim starim suvim kostima, na groblju u ulici Čarter, sem ako se nisu sasvim raspale u prah!”
Ovom groblju je priključen Memorijal Sudova za veštice, gde dvadeset granitnih klupa provocira sećanje na četrnaest žena i šestoricu muškaraca koje je sudija Hatorn osudio na smrt. To je snažan podsetnik na veliku patnju i izgubljene živote tokom sudskih procesa protiv veštica. Na svakoj od klupa ispisano je ime osuđenog, a naveden je način i datum njegovog pogubljenja.
Blizina ovog memorijala i groba sudije Hatorna služi kao bezvremeno upozorenje protiv neograničene religiozne i političke tiranije. Na ulazu u memorijal je natpis na kamenu koji mučno priziva neuslišene proteste i molbe žrtava, direktno preuzete iz sudskih zapisnika:
Evo, moj život sada leži u tvojim rukama
Na dan moje smrti, ja nisam veštica
Bog zna da sam nevina
Gospode, pomozi mi
Ja sam potpuno nevina u takvom bezbožnom delu
Ako bih priznala, spasila bih svoj život
Molim, nevina sam.
Drama Veštice iz Salema (1953) takođe oštro osuđuje sudiju Hatorna i mnoge koji su dozvolili da se takve okrutnosti dogode. Omalovažava one koji promovišu strah od vlasti i težnju za ličnom koristi i zastupa stanovište protiv neznanja, histerije i tiranije u svrhu zaštite individualnih sloboda.
U trenutku svetske premijere Veštice iz Salema su, kao kritika hladnog rata, referisale na angažman Komiteta za antiameričku aktivnost, koji je istraživao delovanje komunista i fašista u SAD. Sam autor, Artur Miler, koji je izveden pred Komitet i osuđen zbog nepoštovanja Kongresa jer je odbio da otkrije imena navodnih komunističkih pisaca, pisao je da čovek može da zaključi kakva je tada bila politička situacija u državi „kada su Veštice iz Salema izvedene i iznenada postale hit”.
Kada su Veštice iz Salema prvi put izvedene, bilo je mnogo onih koji su verovali da je komunizam stvarna i prisutna opasnost američkom narodu i da je saradnja s Komitetom bila neophodna odgovornost svakog građanina, čak i po cenu građanskih sloboda. To je sličan argument koji čujemo danas od onih koji odgovaraju na stvarnu pretnju od stranog i unutrašnjeg terorizma.
Izborni ciklusi, teokratska demagogija i proganjanje protivnika ugrožavaju osnove demokratije. I zaista, za duže od sedamdeset godina, pozorišne predstave Milerovih Veštica iz Salema su omogućavale suštinski prostor da se čuju disidentski glasovi i predstavljale su oblik akcije kojom su se ljudi širom sveta borili protiv tiranije.
Kada slušate političke debate i čujete kako ljude optužuju, od njih prave žrtvene jarce, nazivaju ih lažovima, shvatate da ova priča odjekuje i u današnjim događanjima. Artur Miler je bio veoma dobar u tome što je uzeo specifičnu zajednicu kakva je Salem i prikazao je kao društvo koje postaje amblematična metafora za ceo svet.
Veštice iz Salema su ona vrsta drame koja je apsolutno posebna i koja, u svojoj posebnosti, uspeva da govori o mnogim stvarima: o religioznom fundamentalizmu, novom puritanizmu, o društvima u krizi, o strahu i histeriji, o savremenim populističkim političarima i njihovim sledbenicima, o tome da đavo možda stvarno postoji i da su neki stanovnici kažnjeni prestrogo, a drugima nije suđeno...
Drama iznova dovodi publiku u istorijski Salem i suočava je s ponovljenim suđenjem. To je suđenje ne samo optuženom protagonisti Džonu Proktoru, koji je izopšten i obešen zbog veštičarenja, nego i sudiji Džonu Hatornu, kao i svima koji su verovali u veštice i zastupali neophodnost sudova za veštice.
Ukazujući na potrebu boljeg razumevanja svih aktera, Milerova drama kompleksno osvetljava važnost prepoznavanja pravih opasnosti pred kojima se može naći društvo, omogućava razumevanje suštine ovih opasnosti i upućuje na značaj adekvatnog postupanja u takvim situacijama kako bi bila očuvana humanost.
Veštice iz Salema insistiraju na tome da se identifikujemo sa žrtvama progona, ali i sa onima koji bi da im sude. I, rekao bih, možda još više, da se takođe identifikujemo s onima koji – mimo neznanja, smicalica i histerije – znaju da se izbore za najbolji odgovor kada se stvarno pojavi đavo.
