Лов на вештице
„Вештице из Салема” су она врста драме која у својој посебности успева да говори о многим стварима: о религиозном фундаментализму, новом пуританизму, о друштвима у кризи, о савременим популистичким политичарима и њиховим следбеницима
Две девојчице из Салема изјавиле су 1692. да су опседнуте ђаволом и за то су оптужиле неколико локалних жена. Страх од вештица је убрзо прерастао у хистерију и паралисао способност расуђивања грађана и локалних власти. Гласине о вештицама су постајале сумњичање, које се у свести становника Салема претворило у чињенице.
Подстакнути похлепом, љубомором, осветом, али, у неким случајевима, и искреним веровањем у вештице, суседи су почели узајамно да се оптужују за везе с ђаволом. Убрзо су, да би биле потврђене оптужбе, успостављени судови за вештице. Они који су одбили да признају, искупе своје грехе и именују остале заверенике погубљени су јавним вешањем. На крају ове хистерије двадесеторо становника града – четрнаест жена и шест мушкараца – убијено је због вештичарења.
У модерном Салему, у савезној држави Масачусетс, када се прође комерцијална тура, обиђу музеји и посете различите продавнице које промовишу и продају сећање на суђење вештицама 1692, стиже се на тихо и мирно гробље у улици Чартер. То је најстарије гробље у граду и место где је сахрањен судија Џон Хаторн (Hathorne), један од озлоглашених судија Суда за вештице и прапрадеда писца Натанијела Хоторна (Hawthorne).
Натанијел Хоторн је био прогоњен поступцима претка из времена суђења вештицама, као и његовим непоколебљивим ставом у годинама које су следиле. Писац је због тога променио изговор властитог презимена, желео је да се дистанцира од своје породичне историје и, како је веровао, породичног проклетства.
У уводу за Скерлетно слово, једно од многих дела које се баве владавином пуританаца, Хоторн се осврће на прогонитељски дух свог претка који се истакао у мучењу вештица: „Тако да је њихова крв, може се рећи, оставила мрљу на њему. Тако дубоку мрљу, доиста, да се њен траг морао задржати и на његовим старим сувим костима, на гробљу у улици Чартер, сем ако се нису сасвим распале у прах!”
Овом гробљу је прикључен Меморијал Судова за вештице, где двадесет гранитних клупа провоцира сећање на четрнаест жена и шесторицу мушкараца које је судија Хаторн осудио на смрт. То је снажан подсетник на велику патњу и изгубљене животе током судских процеса против вештица. На свакој од клупа исписано је име осуђеног, а наведен је начин и датум његовог погубљења.
Близина овог меморијала и гроба судије Хаторна служи као безвремено упозорење против неограничене религиозне и политичке тираније. На улазу у меморијал је натпис на камену који мучно призива неуслишене протесте и молбе жртава, директно преузете из судских записника:
Ево, мој живот сада лежи у твојим рукама
На дан моје смрти, ја нисам вештица
Бог зна да сам невина
Господе, помози ми
Ја сам потпуно невина у таквом безбожном делу
Ако бих признала, спасила бих свој живот
Молим, невина сам.
Драма Вештице из Салема (1953) такође оштро осуђује судију Хаторна и многе који су дозволили да се такве окрутности догоде. Омаловажава оне који промовишу страх од власти и тежњу за личном користи и заступа становиште против незнања, хистерије и тираније у сврху заштите индивидуалних слобода.
У тренутку светске премијере Вештице из Салема су, као критика хладног рата, реферисале на ангажман Комитета за антиамеричку активност, који је истраживао деловање комуниста и фашиста у САД. Сам аутор, Артур Милер, који је изведен пред Комитет и осуђен због непоштовањa Конгреса јер је одбио да открије имена наводних комунистичких писаца, писао је да човек може да закључи каква је тада била политичка ситуација у држави „када су Вештице из Салема изведене и изненада постале хит”.
Када су Вештице из Салема први пут изведене, било је много оних који су веровали да је комунизам стварна и присутна опасност америчком народу и да је сарадња с Комитетом била неопходна одговорност сваког грађанина, чак и по цену грађанских слобода. То је сличан аргумент који чујемо данас од оних који одговарају на стварну претњу од страног и унутрашњег тероризма.
Изборни циклуси, теократска демагогија и прогањање противника угрожавају основе демократије. И заиста, за дуже од седамдесет година, позоришне представе Милерових Вештица из Салема су омогућавале суштински простор да се чују дисидентски гласови и представљале су облик акције којом су се људи широм света борили против тираније.
Када слушате политичке дебате и чујете како људе оптужују, од њих праве жртвене јарце, називају их лажовима, схватате да ова прича одјекује и у данашњим догађањима. Артур Милер је био веома добар у томе што је узео специфичну заједницу каква је Салем и приказао је као друштво које постаје амблематична метафора за цео свет.
Вештице из Салема су она врста драме која је апсолутно посебна и која, у својој посебности, успева да говори о многим стварима: о религиозном фундаментализму, новом пуританизму, о друштвима у кризи, о страху и хистерији, о савременим популистичким политичарима и њиховим следбеницима, о томе да ђаво можда стварно постоји и да су неки становници кажњени престрого, а другима није суђено...
Драма изнова доводи публику у историјски Салем и суочава је с поновљеним суђењем. То је суђење не само оптуженом протагонисти Џону Проктору, који је изопштен и обешен због вештичарења, него и судији Џону Хаторну, као и свима који су веровали у вештице и заступали неопходност судова за вештице.
Указујући на потребу бољег разумевања свих актера, Милерова драма комплексно осветљава важност препознавања правих опасности пред којима се може наћи друштво, омогућава разумевање суштине ових опасности и упућује на значај адекватног поступања у таквим ситуацијама како би била очувана хуманост.
Вештице из Салема инсистирају на томе да се идентификујемо са жртвама прогона, али и са онима који би да им суде. И, рекао бих, можда још више, да се такође идентификујемо с онима који – мимо незнања, смицалица и хистерије – знају да се изборе за најбољи одговор када се стварно појави ђаво.
