Mir porodice manastira Kovilj

Mir se oseća u vazduhu još dok prilazite uskim putem manastiru Kovilj, nadomak Novog Sada. Dolazak iz Beograda novom deonicom auto-puta od Beograda do Novog Sada kroz ravnicu, takođe, protiče mirno i brzo. Tako da izgleda neverovatno da ste za 40 minuta potpuno udaljeni od enormne gužve velegrada.

Iako je vikend, kroz kapiju porte manastira ne prolaze povorke venčanja i krštenja, jer ih ovde uglavnom nema. Kako nam, dočekujući nas, objašnjava otac Genadije Božić, ovaj manastir posvećen je duhovnom miru. Uvodeći nas u glavnu crkvu građenu, posle više rušenja srednjovekovnog manastira, između 1741. i 1749. godine, s ponosom pokazuje impozantnu unutrašnjost koju je u poslednjih 13 godina oslikao ruski ikonopisac Vladislav Juškov. U kupoli iznad oltara Isus Hrist s kraćom kosom i Bogorodica uskog lica –  naslikani su po zanimljivom autorovom viđenju. Još zanimljivije je kada usred zime u velikom hramu osetite da vam je toplo – crkva je nedavno dobila podno grejanje. Kako otac Genadije najavljuje, mozaici će uskoro prekriti betonski pod posle ovih radova, u manastiru koji je do devedesetih prošlog veka bio zapušten. Iz hrama koji 1933. postaje ženski, ugarske vlasti su 1941. proterale kaluđerice i opljačkale ga. O opustelom hramu dugo se, između ostalih, starala  monahinja Gavrila Bedov, sve do 1990. kad postaje muški manastir i u njega dolazi sadašnji patrijarh Porfirije koji manastiru vraća značaj i ugled, podstičući proizvodnju na dobru i nove programe. Pre njega, među značajnim i uglednim ljudima bili su patrijarh Georgije kada se ovde zamonašio, arhimandrit i istoričar Jovan Rajić kome je ovde postavljena mermerna nadgrobna ploča i drugi. Većina od današnjih 26 monaha visoko su obrazovani. U Kovilju je sada i pet iskušenika.

Hram građen od tesanih kocki krečnjaka beli se i sija na suncu dok se preko puta njega grade novi manastirski konaci.

Sopstvena proizvodnja

Da u manastiru ima mnogo posla pokazuje nam otac Genadije dok nas vodi iza hrama kroz „ekonomsko dvorište” ili mini-proizvodnju manastirske bratije koja sama sebe hrani i izdržava na velikom posedu. Svako od monaha i iskušenika ima, kaže, svoj posao u nekoj od malih „fabrika”.  Imanje na 950 hektara ima 250 hektara obradive zemlje, isto toliko pašnjaka i čak 450 ha šuma. Pored sitne stoke, kokoški, ovaca i dr., u proizvodnji učestvuje i ozbiljna farma junica i krava. Svakog dana proizvedu oko 100 litara mleka od kojeg se, uverili smo se, u mlekari prave manastirski beli sir i kačkavalj. Pored mlekare je i pekara u kojoj se peče manastirski hleb s celim zrnom žita.

„Ponekad ja za braću napravim picu u staroj peći. Ova, kao i druga proizvodnja uglavnom su za naše potrebe”, dodaje Genadije.

Koviljski manastir ima, za svoje potrebe, i sopstvenu pivaru. Monah zadužen za nju pokazuje nam kako izgleda vrenje i postupak do točenja piva... Popularniji i zato dostupan za prodaju je manastirski liker od zelenih oraha. Za razliku od poznatog narodskog recepta blagotvornog za štitnu žlezdu, po kojem oraščići stoje 40 dana u alkoholu i na suncu, ovde odstoje godinu dana, izloženi suncu u buretu od rostfraja – nerđajućeg čelika. Tu su i rakija kalvados od jabuke, konjak od grožđa, dunja i šljiva iz Kovilja, poznati širom zemlje. Postupak pravljenja rakija pod kontrolisanom temperaturom je tajna Kovilja. Tu je i med iz manastira iz 60 košnica imanja.

Zajednica „Zemlja živih”

U razvijenoj i poznatoj proizvodnji ovog crkvenog dobra učestvuje danas i pet stalno zaposlenih radnika koji su prethodno uspešno završili program odvikavanja od zavisnosti po kojem je, takođe, manastir poznat. Od 2006. godine, kroz program Zajednice „Zemlja živih”, prošao je dosad, uglavnom uspešno, veliki broj heroinskih zavisnika, tabletomana i alkoholičara, ali i zavisnika od kocke i video-igrica. Među onima koji su se pokazali rešenim da uspeju, uvek je bilo, kao što i sada ima, onih koji su se pokazali dobrim u obavljanju berbe i drugih neophodnih poslova na imanju. Ova radna terapija ujedno je pomoć velikoj porodici manastira Kovilj.

Smatrajući da se problem ovih mladih ljudi ne rešava samo lekovima, jer nije isključivo hemijske, već je i duhovne prirode, kao nekadašnji iguman Porfirije, sadašnji patrijarh, razvio je program na nekoliko okolnih salaša. Na početku je manastir primio nekoliko pojedinaca s ovim teškim  problemom, da bi ubrzo zavisnici sa svih strana počeli sami da se javljaju i dolaze. Trenutno od zavisnosti se u Kovilju odvikava 70 njih, među kojima, na posebnom salašu, i pet mladih žena.

Otac Genadije, koji je zadužen sa rad sa njima, kaže:

„Primamo i mlade koji osećaju da su dotakli dno života, a traže pomoć da se izleče. Preporučujemo im da ovde kod nas, u našem terapeutskom i duhovnom programu koji ostvarujemo u saradnji s medicinarima, provedu neprekidno od jedne do tri godine. Program je besplatan, sami počinju i da uče da proizvode hranu i pomognu i sebi i manastiru.”

Sredstva za život u zajednici obezbeđuju se putem donacija. Prvih šest meseci, kako kaže sagovornik, novopridošli član zajednice nema kontakta sa  spoljnim svetom, ne gleda televiziju, nema telefon, znači ne prati ni vesti.

U miru manastira koji smo osetili, logično je, čovek u nevolji bolje može da se okrene sebi, sagleda svoju situaciju, ali i borbu. Nedavno je održana i izložba umetničkih radova uspešnih članova ove zajednice. Crtanje i rezbarenje za neke su ovde vid terapija u kojima su se otkrili kao sjajni umetnici, priča monah.

Među njima je i mladić koji nam je otvorio teška vrata manastirskog podruma za veliku drvenu rakijsku burad. Kako saznajemo, jedan je od danas stalno zaposlenih na imanju. Kao i još nekoliko uspešnih bivših članova zajednice za odvikavanje, u međuvremenu je osnovao i porodicu s kojom živi u kućici na manastirskom imanju. Ženu, koja je bila zavisnica, smeštena na susednom, ali  potpuno odvojenom salašu, upoznao je preko društvenih mreža. Spojili su ih zajednička sudbina i isti cilj, da život prožive dostojno čoveka.

Riblji paprikaš i čorba

Nedaleko od manastira nalazi se Šlajz, izletište u rezervatu „Koviljsko-petrovaradinski rit”, gde mogu da se iznajme čamci i da se vozi rukavcem Dunava. Na mestu srušene kafane „Kraj sveta”, koja je zbog starosti od dva veka kao oronula srušena, podignuta je nova u koju mnogi posetioci manastira svrate da se okrepe ribljom čorbom ili paprikašem od rečnog ulova.