Nema predaje

Za „Politiku pišu: prof. dr Suzana Rajić, doc. dr Uroš Šešum, doc. dr Aleksandar M. Savić

Ustanici su odbili da prihvate Osmu tačku rusko-turskog mirovnog ugovora potpisanog u Bukureštu. Bili su spremni za ponovno ratovanje sa Osmanskim carstvom, a Hajduk Veljko je u tim trenucima izgovorio kako je spreman pre da pogine, nego da preda Negotin i Krajinu:

„Neću Krajinu da ostavim,
Neću Krajinu da izdajem.
Glavu dajem, Krajinu ne dajem,
Glavu dajem Negotin ne dajem!”

U leto 1813. godine usledila je silovita turska ofanziva iz tri pravca – na Drini, Timoku i iz pravca Niša. Srbi su bili prepuštani sami sebi, oskudni sa ratnim potrepštinama. Kod njih nije više bilo istog oduševljenja za borbu, kao da su bili klonuli duhom. Njihov vožd nije više bio onaj stari, borba sa spoljašnjim i unutrašnjom neprijateljima istrošila je njegovu snagu i energiju. Uz to, u trenucima najžešće turske ofanzive on se razboleo. Iznuren bolešću i utučen on se „kao senka” pojavljivao na frontu, pokušavao u poslednjem trenutku da organizuje otpor, ali to nije bilo moguće. Turska vojska je bila daleko brojnija i opremljenija.

Na istočnom delu fronta prvi na udaru se našao Hajduk Veljko Petrović, kojeg su Turci opseli u Negotinu. Turska artiljerija je razarala negotinske zidine, Hajduk Veljku je nestalo muncije, pa pošto pomoći nije bilo niotkuda, naredio je da se pretapaju svi predmeti od metala, uključujući i srebrni novac. Jednog jutra, krajem jula, dok je obilazio gradske zidine pogodilo ga je topovsko đule. Na izdisaju saopštio je svojim saborcima: „Držte se čvrsto!” Sticajem okolnosti Hajduk Veljko je na ovaj način ispunio svoj zavet da će pre glavu dati nego Negotin i Krajinu, dok njegovi saborci, usled turske navale, nisu mogli da ispune njegov amanet. Po padu Negotina, turska vojska je munjevito zauzela Brzu Palanku, Kladovo, Tekiju i Poreč i krenula ka Smederevu i Beogradu.

U isto vreme kada je opsedan Negotin, turska vojska iz Bosanskog ejaleta je prešla Drinu. Nakon što su zauzeli Lešnicu i na prevaru zarobili njenu posadu, Turci su krenuli ka Loznici, koju je hrabro branio sa svojim malim odredom Petar Nikolajević Moler. Pošto su im Turci presekli dovod vode ustanici su se našli u nezavidnoj situaciji. Moler je, nemajući mastila, svojom krvlju napisao pismo Praviteljstvujuščem sovjetu i molio za pomoć. Budući da pomoć nije dolazila, a on nije hteo da se preda, noćnim prepadom je uspeo da probije neprijateljske linije i spasi se sa delom posade, ali je time i otvorio put turskoj vojsci. Junački otpor pružili su ustanici i na Zasavici. Šancem je komandovao vojvoda Simo Katić Prekodrinac, a u pomoć su mu pristigli Miloš Obrenović, Prota Mateja Nenadović, Stojan Čupić, Jovan Gligorijević, poznatiji kao Zeka buljubaša i Petar Nikolajević Moler. Sedamnaest dana Turci su jurišali na ovaj šanac, sve dok se branioci 17. septembra nisu uverili da je svaki dalji otpor uzaludan, te se povukli pod borbom. Odstupnicu su im omogućili Zeka buljubaša i njegovi hrabri bećari nazvani „goli sinovi”. U ovoj borbi palo je oko osamsto Srba, među njim i Zeka sa svojim golaćima i vojvoda Petronije Šišo, dok je oko sedam stotina ustanika zarobljeni, a ranjenima se ne zna broja. Ni napadači nisu bolje prošli, i oni su imali velike gubitke, oko 1.400 poginulih i ranjenih. Bosanski muslimani su više od jednog stoleća koristili izreku: „Puca ko na Zasavici”, dok je osmanski hroničar Rašid-bej zabeležio tursku verziju koju je čuo u Srbiji: „Zasavica srpska kasapnica”.

U drugoj polovni septembra turska vojska je napredovala iz sva tri pravca ka Beogradu, dok su se ustanici nalazili u rasulu. Bilo je pokušaja da se konsoliduje odbrana, ali su završeni neuspehom. Već 2. oktobra turska vojska je ušla u Smederevo, odakle su se prethodno povukli ustanici, pritom zapalivši grad. Sledećeg dana vožd Karađorđe je prešao u Zemun. Vest o njegovom odlasku pronela se brzo među ustanicima, te ja usledilo potpuno rasulo. Petog oktobra Turci su već ušli u Beograd, izvršivši usput odmazdu nad Srbima u Grockoj. Padom Beograd, zapravo je pala i Ustanička Srbija. Kada je sultan Mahmud II dobio vest o padu Srbije, glasnika je zasuo zlatom i izdao naređenje da povodom „srećnog događaja” tri dana, po tri puta dnevno, pucaju svi topovi u Carigradu.