Konj u srpskim narodnim poslovicama
Čitajući narodne poslovice razumećemo mnogo toga o narodnom životu, kulturi, običajima, verovanjima... Stvorićemo čitavu sliku sveta određenog naroda.
Vuk Karadžić, koji je sakupljao i objavio knjigu srpskih narodnih poslovica, rekao je: „Ne samo što se u narodnim poslovicama nalazi prevelika mudrost i nauka za ljudski život na ovome svetu, nego one pokazuju i narodni razum i karakter, a mloge udaraju i u narodne običaje.”
S njim se, u predgovoru svoje „Knjige srpskih narodnih poslovica dva”, slaže i profesorka Jelena Jovanović Simić, polazeći od toga da se mišljenje uglavnom realizuje u već gotovim obrascima: „Ako je tako, a jeste tako, onda tradicionalno iskustvo – pogotovu ono koje je pohranjeno u narodnoj mudrosti – ima veliki značaj u odgoju novih generacija, kao i u životu uopšte. Narodne poslovice su vrhunski sloj toga narodnog blaga.”
Stoga je naučnicima veoma zanimljivo da izučavaju kako su određene lekseme prikazane u poslovicama, odnosno koje narodno blago skriveno oko nje se u njima može pronaći. Rezultati jednog takvog istraživanja zapisani su u radu „Leksema konj u srpskim narodnim poslovicama”, rađenom 2016. godine za potrebe Filološkog fakulteta.
Profesorka Jovanović je navela nekoliko poslovica koje sadrže ovu leksemu.
1. Brže sedlo nego konj. (negativna konotacija)
2. Vid’la žaba đe se konji kuju, pa i ona digla nogu. (u prvom planu je leksema žaba; konj se vidi u jednoj normalnoj slici, pri potkivanju)
3. Žedan konj vode ne probira. (negativna konotacija; konj kao neko ko ne bira kome će se, u nevolji, obratiti za pomoć)
4. Za dobrim konjem se baš čuje. (konj kao nešto dobro; o čemu se naveliko i nadaleko govori)
5. Izjede konja trava. (kad je skupa hrana)
6. I konj od sto dukata posrne. (i najvredniji, najbolji mogu posrnuti)
7. Konja s magarcem ne valja porediti. (konj je nešto bolje, više, vrednije)
8. Konji se mere peđu, a ljudi pameću. (konj se vidi kao biće bez mogućnosti razmišljanja, ističe se njihova brzina)
9. Konj se kroz dlaku ne hvali, nego kroz brzinu. (konj ne treba da se ceni po izgledu, već osobinama i sposobnostima; brzina je uzeta samo kao primer, kao najpoznatija, možda najbolja, osobina konja)
10. Nije blago ni konji ni volovi/Nit je blago srma niti zlato/No je blago što je srcu drago. (ogleda se narodno gledanje na konja kao na nešto materijalno, izbrojivo, deo svojine i domaćinstva, ličnog bogatstva)
11. Posrne i konj od sto groša.
12. S konja na magarca.
13. Srebrno sedlo ne čini dobra konja. (ova poslovica nosi istu poruku kao i poslovica: Odelo ne čini čoveka.)
U ovim za naš narod precedentnim izrazima vidi se i nešto što se naziva smisaoni raskol. U primerima kao što su: Za dobrim konjem se prašina diže i S konja na magarca vidimo da narod konja smatra nečim vrednim, višim, dobrim i da konj ima pozitivnu konotaciju. Ipak, u primerima poput: Žedan konj vode ne probira, konotacija je negativna.
Konj se smatra jednom od najvrednijih životinja čije se vrline, naročito brzina dosta vrednuju. Imati konja je pravi prestiž, naročito ako je veoma brz, što se ističe kao njegova najbitnija osobina. Međutim, konj se smatra svojinom, delom imovine, životinjom koja je u poređenju s čovekom i njegovom mogućnošću razmišljanja nešto manje vredno.
