Коњ у српским народним пословицама

Читајући народне пословице разумећемо много тога о народном животу, култури, обичајима, веровањима... Створићемо читаву слику света одређеног народа.

Вук Караџић, који је сакупљао и објавио књигу српских народних пословица, рекао је: „Не само што се у народним пословицама налази превелика мудрост и наука за људски живот на овоме свету, него оне показују и народни разум и карактер, а млоге ударају и у народне обичаје.”

С њим се, у предговору своје „Књиге српских народних пословица два”, слаже и професорка Јелена Јовановић Симић, полазећи од тога да се мишљење углавном реализује у већ готовим обрасцима: „Ако је тако, а јесте тако, онда традиционално искуство – поготову оно које је похрањено у народној мудрости – има велики значај у одгоју нових генерација, као и у животу уопште. Народне пословице су врхунски слој тога народног блага.”

Стога је научницима веома занимљиво да изучавају како су одређене лексеме приказане у пословицама, односно које народно благо скривено око ње се у њима може пронаћи. Резултати једног таквог истраживања записани су у раду „Лексема коњ у српским народним пословицама”, рађеном 2016. године за потребе Филолошког факултета.

Професорка Јовановић је навела неколико пословица које садрже ову лексему.

1. Брже седло него коњ. (негативнa конотацијa)

2. Вид’ла жаба ђе се коњи кују, па и она дигла ногу. (у првом плану je лексема жаба; коњ се види у једној нормалној слици, при поткивању)

3. Жедан коњ воде не пробира. (негативна конотација; коњ као неко ко не бира коме ће се, у невољи, обратити за помоћ)

4. За добрим коњем се баш чује. (коњ као нешто добро; о чему се навелико и надалеко говори)

5. Изједе коња трава. (кад је скупа храна)

6. И коњ од сто дуката посрне. (и највреднији, најбољи могу посрнути)

7. Коња с магарцем не ваља поредити. (коњ је нешто боље, више, вредније)

8. Коњи се мере пеђу, а људи памећу. (коњ се види као биће без могућности размишљања, истиче се њихова брзина)

9. Коњ се кроз длаку не хвали, него кроз брзину. (коњ не треба да се цени по изгледу, већ особинама и способностима; брзина је узета само као пример, као најпознатија, можда најбоља, особина коња)

10. Није благо ни коњи ни волови/Нит је благо срма нити злато/Но је благо што је срцу драго. (огледа се народно гледање на коња као на нешто материјално, избројиво, део својине и домаћинства, личног богатства)

11. Посрне и коњ од сто гроша.

12. С коња на магарца.

13. Сребрно седло не чини добра коња. (ова пословица носи исту поруку као и пословица: Одело не чини човека.)

У овим за наш народ прецедентним изразима види се и нешто што се назива смисаони раскол. У примерима као што су: За добрим коњем се прашина диже и С коња на магарца видимо да народ коња сматра нечим вредним, вишим, добрим и да коњ има позитивну конотацију. Ипак, у примерима попут: Жедан коњ воде не пробира, конотација је негативна.

Коњ се сматра једном од највреднијих животиња чије се врлине, нарочито брзина доста вреднују. Имати коња је прави престиж, нарочито ако је веома брз, што се истиче као његова најбитнија особина. Међутим, коњ се сматра својином, делом имовине, животињом која је у поређењу с човеком и његовом могућношћу размишљања нешто мање вредно.