Postpraznična hibernacija
Tek što su se vratili sa letnjih pauza, neki su već brže-bolje uskočili u zimski raspust... Vratiće nam se negde tamo pred proleće na male ekrane...
Januar je jedan od najdužih meseca u godini. Em, daleko je plata... em, računi sa „prazničnom” cenom samo stižu... Zalihe od praznika u frižiderima i zamrzivačima su se izjele... Rafovi u samoposlugama ispražnjeni... Džaba nam i poslepraznična sniženja kada je novčanik takođe u međuvremenu osiromašio... I dok čekamo otopljenje i izlazak iz minusa, slaba nam vajda i uteha i u televiziji. I tamo vladaju pustoš, sniženja, siromaštvo... Svi aduti su potrošeni.. Zamor je stigao, kao i kod nas od ića i pića.... Sve što se mnogo konzumira, brzo se potroši. Prezasićenje je neminovno.
Tek što su se vratili sa letnjih pauza, neki su već brže-bolje uskočili u zimski raspust... Vratiće nam se negde tamo pred proleće na male ekrane... Ovi drugi, poslednjim atomima snage, pokušavaju da animiraju umornu publiku, nudeći nam replike i loše kopije originala. Dok se jedni nekako i trude, uz pomoć štapa i kanapa, i produkcija sa strane, jer su sami nemoćni, iako veliki i mnogobrojni, da ne kažem prekobrojni, drugi vrte istu ploču, gradeći imidž na kukanju, nekakvoj nepravdi, iščekujući nove ulične nemire da bi napravili program. Ni oni sami ne mogu!
Napokon su operateri rešili da naprave red u svom kablovskom meniju, pa je dugogodišnja nepravda ispravljena. Prvi program je, kako i red nalaže, ako ni zbog čega drugog, onda bar zbog tradicije, godina, minulog rada, ali i zbog novca koji za ovu televiziju uredno izdvajamo, na svom zasluženom prvom mestu na našem daljinskom upravljaču. Ali je zato, nažalost, ili na sreću, Drugi na drugom.
To bi sada trebalo da obaveže urednike javnog servisa da se pozabave napokon svojim drugim programom prema kojem se odnose kao prema pastorčetu. Jer, on nam je sada dostupniji, vidljiviji i na „izvol’te”. Napokon će neke emisije sa ovog programa doći do izražaja, a one druge trebalo bi da se probude i da počnu da razmišljaju u skladu sa vremenom. Brže, modernije i inventivnije. Buđenje iz letargije i hibernacije preko je potrebno pre nego što sunce, koje će nam uskoro zasijati, to uradi i bez njih... i neminovno izmami gledaoce, što bi rekli novinari, u gradske oaze... Opet će se ovaj kanal vratiti na poslednje mesto, a ne na drugo koje mu pripada!
Doduše, nije led baš uvek odbojan. Bogami, topio se i lomio pod klizaljkama najboljih evropskih klizača u litvanskom gradu Kaunasu. RTS je tradicionalno prenosio završnicu ovog praznika za oči i dušu, što nas je podsetilo na dobri stari zimski program na TV. Eh, da nam je ovakvih televizijskih praznika češće!
U potrazi za lekom od takozvane januarske depresije, nabasali smo i na davno zaboravljen Studio B koji je nekada bio obavezni informator i vodič kroz Beograd. Šta mu se desilo? Zašto je izgubio imidž i brend, onaj koji nas je podsećao na Duška Radovića i dobri stari duh Beograda. Zašto se u međuvremenu odenuo palanačko-malograđanskom estetikom i postao rijaliti kanal veći i od samog Pinka...?
I dok kvalitetan igrani program luta po programskoj šemi po principu – čas ga vidiš, čas ne vidiš, kao što je slučaj sa dugoiščekivanim „Tomom”, „Radio Mileva” dominira, grmi i seva u udarnom terminu javnog servisa, dok ne dođe neka nova serija, pa je protera iz vikend prajm tajma. Možda je i tako bolje, jer koliko god da je neko kreativan, ne može to biti u više od 50 epizoda, što se i vidi po ovoj tako voljenoj seriji. Izgleda da su se i kreatori zamorili. Budući da smo već više puta naglasili da je reč o porodičnoj seriji koju gledaju sve generacije, nedopustivo je, ipak, da u novim epizodama junakinja Sonja malo „duva”, pa joj se priviđaju duhovi, a da je šankerica Sara iz kafića „Tavolino”, u jednoj epizodi dovela svoju devojku. Koliko god to bilo moderno, politički korektno, stare dobre porodične vrednosti ne treba zaboravljati, zbog čega smo ovu seriju i zavoleli! Vratite nam dobru staru Milevu!
