Постпразнична хибернација

Јануар је један од најдужих месеца у години. Ем, далеко је плата... ем, рачуни са „празничном” ценом само стижу... Залихе од празника у фрижидерима и замрзивачима су се изјеле... Рафови у самопослугама испражњени... Џаба нам и послепразнична снижења када је новчаник такође у међувремену осиромашио... И док чекамо отопљење и излазак из минуса, слаба нам вајда и утеха и у телевизији. И тамо владају пустош, снижења, сиромаштво... Сви адути су потрошени.. Замор је стигао, као и код нас од ића и пића.... Све што се много конзумира, брзо се потроши. Презасићење је неминовно.

Тек што су се вратили са летњих пауза, неки су већ брже-боље ускочили у зимски распуст... Вратиће нам се негде тамо пред пролеће на мале екране... Ови други, последњим атомима снаге, покушавају да анимирају уморну публику, нудећи нам реплике и лоше копије оригинала. Док се једни некако и труде, уз помоћ штапа и канапа, и продукција са стране, јер су сами немоћни, иако велики и многобројни, да не кажем прекобројни, други врте исту плочу, градећи имиџ на кукању, некаквој неправди, ишчекујући нове уличне немире да би направили програм. Ни они сами не могу!

Напокон су оператери решили да направе ред у свом кабловском менију, па је дугогодишња неправда исправљена. Први програм је, како и ред налаже, ако ни због чега другог, онда бар због традиције, година, минулог рада, али и због новца који за ову телевизију уредно издвајамо, на свом заслуженом првом месту на нашем даљинском управљачу. Али је зато, нажалост, или на срећу, Други на другом.

То би сада требало да обавеже уреднике јавног сервиса да се позабаве напокон својим другим програмом према којем се односе као према пасторчету. Јер, он нам је сада доступнији, видљивији и на „извол’те”. Напокон ће неке емисије са овог програма доћи до изражаја, а оне друге требало би да се пробуде и да почну да размишљају у складу са временом. Брже, модерније и инвентивније. Буђење из летаргије и хибернације преко је потребно пре него што сунце, које ће нам ускоро засијати, то уради и без њих... и неминовно измами гледаоце, што би рекли новинари, у градске оазе... Опет ће се овај канал вратити на последње место, а не на друго које му припада!

Додуше, није лед баш увек одбојан. Богами, топио се и ломио под клизаљкама најбољих европских клизача у литванском граду Каунасу. РТС је традиционално преносио завршницу овог празника за очи и душу, што нас је подсетило на добри стари зимски програм на ТВ. Ех, да нам је оваквих телевизијских празника чешће!

У потрази за леком од такозване јануарске депресије, набасали смо и на давно заборављен Студио Б који је некада био обавезни информатор и водич кроз Београд. Шта му се десило? Зашто је изгубио имиџ и бренд, онај који нас је подсећао на Душка Радовића и добри стари дух Београда. Зашто се у међувремену оденуо паланачко-малограђанском естетиком и постао ријалити канал већи и од самог Пинка...?

И док квалитетан играни програм лута по програмској шеми по принципу – час га видиш, час не видиш, као што је случај са дугоишчекиваним „Томом”, „Радио Милева” доминира, грми и сева у ударном термину јавног сервиса, док не дође нека нова серија, па је протера из викенд прајм тајма. Можда је и тако боље, јер колико год да је неко креативан, не може то бити у више од 50 епизода, што се и види по овој тако вољеној серији. Изгледа да су се и креатори заморили. Будући да смо већ више пута нагласили да је реч о породичној серији коју гледају све генерације, недопустиво је, ипак, да у новим епизодама јунакиња Соња мало „дува”, па јој се привиђају духови, а да је шанкерица Сара из кафића „Таволино”, у једној епизоди довела своју девојку. Колико год то било модерно, политички коректно, старе добре породичне вредности не треба заборављати, због чега смо ову серију и заволели! Вратите нам добру стару Милеву!