Arhiv planete
Tokom tri decenije proputovalo je svetom 150 ljudi i žena, što je donirala Kanova fondacija. Od njih je tražio samo da drže širom otvorene oči, da sve beleže i upijaju nova iskustva
Svaki odlazak u Pariz otkrije ponešto što do tog trenutka nismo imali u fokusu.
Na obodu Bulonjske šume, u prekrasnim vrtovima, među kojima se posebno ističe japanski, smešten je nesvakidašnji muzej jednog poslovnog čoveka, filantropa i pacifiste, humaniste s vizijom. Ako ste se pitali, kao i mi, ko je zapravo ličnost koja nosi ime jednog modernog muzeja, onda evo nešto podataka i našeg osvrta na upriličenu posetu.
Bankar, enigmatična ličnost, kako su tvrdili njegovi savremenici, Alber Kan (1860–1940) potiče iz skromne jevrejske porodice iz Alzasa. Sa 16 godina je došao u Pariz. Pokazavši talenat za finansijske poslove, ubrzo je postao poznat i veoma uspešan poslovni čovek, doduše sa usponima i padovima, čak i do bankrotstva (1929), do postepene prodaje njegovog ogromnog imanja i entuzijastički pravljene kolekcije – Departmanu, na kome se nalazi Bulonjska šuma, što je diktiralo vreme kriza, nakon Velikog rata i u poslednjoj deceniji njegova života. No, velike inicijative kao što je bila njegova i uopšte velika dela pronađu svoj put do konačne obrade, valorizacije i prezentacije širokoj javnosti. Ostavština Albera Kana danas je svetli i jedinstven primer budućim generacijama.
Kada je osnovao svoju sopstvenu banku 1898. godine i razvio posao i plasmane na Dalekom istoku, naročito u Japanu, postao je neverovatno bogat. Najpre je 1895. kupio nekoliko parcela, a do 1910. je postao vlasnik četiri hektara terena u Bulonjskoj šumi na kojima je, uz pomoć slavnih pejzažista, uredio svoje vrtove: centralni francuski s geometrijskim formama, oivičen engleskim, čiji je samo jedan deo preživeo do danas i omiljenim japanskim s drvenim mostovima, dve kuće, paviljonom, nekada i pagodom (srušena 1952) i šintoističkim hramom, a sve kao svojevrsni dijalog između naroda i kultura. Bilo je tu raznog dekorativnog drveća, retkog u umetnosti vrtova koju je Kan izuzetno voleo. Tu su formirani na nov način mešoviti vrtovi i tzv. Plava šuma s kedrovima sa planine Atlas ili Himalaja i smrekama iz Kolorada, sa azaleama i rododendronima koji su pojačavali kolorističke akcente. Pored toga, tu se nalazi i tzv. Pozlaćena šuma s drvećem breza, pa onda kamenje i drveće iz kraja vlasnikovog porekla, kroz koje provejava duh njihovog osnivača.
Okupljale su se tu, kroz decenije, mnoge ugledne ličnosti onoga vremena, pre svega Kanovi prijatelji: baron Edmond de Rotšild, filozof Anri Bergson, umetnici – Roden, Kolet, Manuel de Fala, Rabindranat Tagore, Anatol Frans, Tomas Man, industrijalci – Andre Mišlen, Antoan Limijer, Marsel Daso, naučnici – Žan Peren, Pol Apel, feministkinje, predstavnici kraljevskih kuća, diplomate itd.
Vila Alberta Kana na Azurnoj obali obilovala je egzotičnom vegetacijom koju je donosio iz celog sveta. Sve je simbolizovalo svet koji treba da obitava u harmoniji i miru, pre svega u miru, čemu se nadao i što je sve vreme propagirao do kraja svoga života.
Inventar o celom svetu
Mesto u banci, poslovi s rudnicima, trgovina zlatom i dijamantima s Južnom Afrikom omogućavali su mu stalna putovanja (Egipat, Irska itd). Godine 1896. prvi put je posetio Japan, gde je bio odlikovan i od samog cara, a dve godine kasnije započinje njegovo prvo veliko pokroviteljstvo – projekat Širom sveta kao otkriće drugih zemalja, kultura i civilizacija. Evo kako je to zamislio: na sve četiri strane sveta poslao je mlade diplomce iz Japana, Nemačke, Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Država i Rusije da proučavaju i obogaćuju svoja znanja u direktnoj komunikaciji na terenu, u razgovorima i pravljenju dragocenih fotografija. Više od godinu dana su ti mladi ljudi mogli provesti na tom putu, a na imanju u Bulonjskoj šumi ovaj serkl (koji je bio zapravo preteča kasnije Organizacije UN za obrazovanje i Uneska) imao je i svoje sedište. Dugi niz godina kružokom je predsedavao filozof Bergson. Tokom tri decenije proputovalo je svetom 150 ljudi i žena doniranih od Kanove fondacije. Od njih je tražio samo da drže širom otvorene oči, da sve beleže i upijaju nova iskustva. Njima se priključio 1912. i geograf Žan Brin, koji je znatno doprineo uspehu i realizaciji Kanovih zamisli. Prvi je profesor Kolež de Frans, koji je držao predavanja uz snimke. Može se videti na ovoj fotografiji, snimljenoj u Kruševcu 1913. ispred krojačke radnje Živadina Gojkovića.
Godine 1908. upućuje se Alber Kan na višemesečni put oko sveta, najpre u Japan i Kinu, a potom u Sjedinjene Države i Južnu Ameriku (Urugvaj, Argentinu, Brazil), odakle je doneo više od 4.000 stereoskopskih negativa i filmskih zapisa koji su danas dragocena i nezamenljiva svedočanstva, opipljivi dokazi o ljudima i civilizacijama čiji nestanak je samo pitanje vremena. Budući da je pasionirano, i sam i uz pomoć drugih, istraživao sve civilizacije i snimao lično ili davao u zadatak drugima da snimaju – i tako ovekoveče svedočanstva o zemljama, gradovima, ljudima, o nošnjama, načinu života, običajima i gledištima u raznim delovima sveta na svim kontinentima, a sve u nameri da učini svet razumljivijim i boljim mestom za život – on ostaje jedinstven primer kako se profit i nečiji kapital može pretvoriti i koristiti za opšte dobro. Formiran je na taj način svojevrstan inventar o celom svetu putem snimaka/fotografija, dijapozitiva, filmskih zapisa, dosije o čovečanstvu s početka 20. veka. Finansirao je radoznali idealista ovaj projekat i mnoge druge sa sličnim ciljevima, poručujući u svojim tekstovima „da će jednoga dana ova naša mala planeta postati jedna velika familija”. Kakav fascinantan idealista! Bio je ljubitelj umetnosti, naročito skulpture i muzike, s velikim zanimanjem za nauku i posebno za biologiju i medicinska istraživanja, za prevenciju sifilisa i tuberkuloze. Zainteresovan za etnografiju, politička i društvena zbivanja, osnivač je više fondacija koje su se bavile opštim dobrom. Na Univerzitetu u Strazburu osnovao je 1928. prvi Centar preventivne medicine. Ceo svoj imetak i život posvetio je Alber Kan svojim izuzetnim pasijama i ostavio čovečanstvu planetarno dragocenu arhivsku građu pod nazivom Arhiv planete i muzejske eksponate, među kojima su 72.000 fotografija iz celog sveta i sa svih kontinenata. Te fotografije su nastale u vremenu od 1909. do 1931. i obuhvataju šezdeset zemalja. Dragoceni su i portreti i filmovi o ljudima koji su posećivali uglednog bankara i to su jedine ploče u boji među brojnim portretima koji su nastali između dva rata.
Interesantna je i činjenica da ovaj ugledni mecena nikada nije voleo da njega fotografišu i postoji samo nekoliko njegovih crno-belih snimaka: jedan na balkonu banke u ulici Rišelje, gde je radio, na palubi broda kojim je plovio po svetu, zatim s baronom Rotšildom u bašti i dva snimka s belgijskom princezom i jednom zvanicom u šetnji kroz vrt.
Bez naslednika
Na prostoru gde je nekada bila njegova vila, sagrađeno je moderno arhitektonsko zdanje, novi izložbeni prostor koji je projektovao japanski arhitekta Kengo Kuma. Finansijer je bio Departman, kome ta oblast pripada. U tom ambijentalno uklopljenom prostoru prezentirana je građa na najsavremeniji muzejski način, čuvajući uspomenu i dragocena svedočanstva svih kultura, pa i onih koje neumitno nestaju s lica naše planete u raznim promenama. To je najveća u svetu kolekcija najpre crno-belih fotografskih ploča i filmova, a potom i prvih snimaka u boji i dokumentaraca. Ceo fond je konzerviran pre dvadesetak godina i smešten je u delu ovog neobičnog muzeja, uz razne druge rekvizite. Tu su i publikacije, zatim dokumentaristički centar i kompletna prezentacija razvoja fotografije i filma na čelu s braćom Limijer, s najmodernijom digitalizovanom mogućnošću da izdvojite sve ono što vas zanima i što vam najviše privlači pažnju. Sve to možete uvećano ili u bilo kojoj drugoj formi proveriti, pogledati i dobiti na licu mesta. Cilj ovog jedinstvenog dela bilo je bolje upoznavanje drugih naroda zbog boljeg razumevanja, tolerancije i svakako radi prevencije konflikata, pogotovo onih smrtonosnih. Veran svom pacifističkom idealu kao internacionalista, obraćao se elitama svih zemalja, nadajući se da će okupljanjem elite iz najrazličitijeg sveta otvoriti vrata toj ideji i težiti tom najvišem cilju. Taj ideal je danas definitivno pao u zaborav.
Iako je Alber Kan bio manje poznat širokoj javnosti, uvek povučen i lično neeksponiran, pritom neoženjen i bez naslednika, a pomalo i zaboravljen nakon svoje smrti, pred početak Drugog svetskog rata, on se doživljavao kao tragična figura na kraju svoga životnog doba, ali i kao figura koja stoji uspravno i čiji jedinstveni život i sve što je uradio ostaje trajna vrednost za čovečanstvo. A njegovo celokupno delo za poštovanje. Ako je i nešto od te baštine i izgubljeno zauvek, većina je tu i nastavlja da živi u najmodernijim modalitetima muzejske prezentacije. Veoma znači svaki susret sa svetom koji je daleko ili je nestao, transformisao se, promenio lice, a zadržao posebnost i lepotu nekog trenutka. Retki su ili tačnije sve su ređi muzeji iz kojih izlazite s posebnim utiskom i uzbuđenjem.
Život i strast ovog građanina sveta i danas i te kako fasciniraju. Njegovo mesto u istoriji je jedinstveno. Ne znamo sličan primer ili takvu misiju negde u svetu. Nameće se pitanje na kraju ovog osvrta: Koliko nam danas nedostaje takvih ljudi i takvih filantropa!
