Архив планете
Током три деценије пропутовало је светом 150 људи и жена, што је донирала Канова фондација. Од њих је тражио само да држе широм отворене очи, да све бележе и упијају нова искуства
Сваки одлазак у Париз открије понешто што до тог тренутка нисмо имали у фокусу.
На ободу Булоњске шуме, у прекрасним вртовима, међу којима се посебно истиче јапански, смештен је несвакидашњи музеј једног пословног човека, филантропа и пацифисте, хуманисте с визијом. Ако сте се питали, као и ми, ко је заправо личност која носи име једног модерног музеја, онда ево нешто података и нашег осврта на уприличену посету.
Банкар, енигматична личност, како су тврдили његови савременици, Албер Кан (1860–1940) потиче из скромне јеврејске породице из Алзаса. Са 16 година је дошао у Париз. Показавши таленат за финансијске послове, убрзо је постао познат и веома успешан пословни човек, додуше са успонима и падовима, чак и до банкротства (1929), до постепене продаје његовог огромног имања и ентузијастички прављене колекције – Департману, на коме се налази Булоњска шума, што је диктирало време криза, након Великог рата и у последњој деценији његова живота. Но, велике иницијативе као што је била његова и уопште велика дела пронађу свој пут до коначне обраде, валоризације и презентације широкој јавности. Оставштина Албера Кана данас је светли и јединствен пример будућим генерацијама.
Када је основао своју сопствену банку 1898. године и развио посао и пласмане на Далеком истоку, нарочито у Јапану, постао је невероватно богат. Најпре је 1895. купио неколико парцела, а до 1910. је постао власник четири хектара терена у Булоњској шуми на којима је, уз помоћ славних пејзажиста, уредио своје вртове: централни француски с геометријским формама, оивичен енглеским, чији је само један део преживео до данас и омиљеним јапанским с дрвеним мостовима, две куће, павиљоном, некада и пагодом (срушена 1952) и шинтоистичким храмом, а све као својеврсни дијалог између народа и култура. Било је ту разног декоративног дрвећа, ретког у уметности вртова коју је Кан изузетно волео. Ту су формирани на нов начин мешовити вртови и тзв. Плава шума с кедровима са планине Атлас или Хималаја и смрекама из Колорада, са азалеама и рододендронима који су појачавали колористичке акценте. Поред тога, ту се налази и тзв. Позлаћена шума с дрвећем бреза, па онда камење и дрвеће из краја власниковог порекла, кроз које провејава дух њиховог оснивача.
Окупљале су се ту, кроз деценије, многе угледне личности онога времена, пре свега Канови пријатељи: барон Едмонд де Ротшилд, филозоф Анри Бергсон, уметници – Роден, Колет, Мануел де Фала, Рабиндранат Тагоре, Анатол Франс, Томас Ман, индустријалци – Андре Мишлен, Антоан Лимијер, Марсел Дасо, научници – Жан Перен, Пол Апел, феминисткиње, представници краљевских кућа, дипломате итд.
Вила Алберта Кана на Азурној обали обиловала је егзотичном вегетацијом коју је доносио из целог света. Све је симболизовало свет који треба да обитава у хармонији и миру, пре свега у миру, чему се надао и што је све време пропагирао до краја свога живота.
Инвентар о целом свету
Место у банци, послови с рудницима, трговина златом и дијамантима с Јужном Африком омогућавали су му стална путовања (Египат, Ирска итд). Године 1896. први пут је посетио Јапан, где је био одликован и од самог цара, а две године касније започиње његово прво велико покровитељство – пројекат Широм света као откриће других земаља, култура и цивилизација. Ево како је то замислио: на све четири стране света послао је младе дипломце из Јапана, Немачке, Уједињеног Краљевства, Сједињених Држава и Русије да проучавају и обогаћују своја знања у директној комуникацији на терену, у разговорима и прављењу драгоцених фотографија. Више од годину дана су ти млади људи могли провести на том путу, а на имању у Булоњској шуми овај серкл (који је био заправо претеча касније Организације УН за образовање и Унеска) имао је и своје седиште. Дуги низ година кружоком је председавао филозоф Бергсон. Током три деценије пропутовало је светом 150 људи и жена донираних од Канове фондације. Од њих је тражио само да држе широм отворене очи, да све бележе и упијају нова искуства. Њима се прикључио 1912. и географ Жан Брин, који је знатно допринео успеху и реализацији Канових замисли. Први је професор Колеж де Франс, који је држао предавања уз снимке. Може се видети на овој фотографији, снимљеној у Крушевцу 1913. испред кројачке радње Живадина Гојковића.
Године 1908. упућује се Албер Кан на вишемесечни пут око света, најпре у Јапан и Кину, а потом у Сједињене Државе и Јужну Америку (Уругвај, Аргентину, Бразил), одакле је донео више од 4.000 стереоскопских негатива и филмских записа који су данас драгоцена и незаменљива сведочанства, опипљиви докази о људима и цивилизацијама чији нестанак је само питање времена. Будући да је пасионирано, и сам и уз помоћ других, истраживао све цивилизације и снимао лично или давао у задатак другима да снимају – и тако овековече сведочанства о земљама, градовима, људима, о ношњама, начину живота, обичајима и гледиштима у разним деловима света на свим континентима, а све у намери да учини свет разумљивијим и бољим местом за живот – он остаје јединствен пример како се профит и нечији капитал може претворити и користити за опште добро. Формиран је на тај начин својеврстан инвентар о целом свету путем снимака/фотографија, дијапозитива, филмских записа, досије о човечанству с почетка 20. века. Финансирао је радознали идеалиста овај пројекат и многе друге са сличним циљевима, поручујући у својим текстовима „да ће једнога дана ова наша мала планета постати једна велика фамилија”. Какав фасцинантан идеалиста! Био је љубитељ уметности, нарочито скулптуре и музике, с великим занимањем за науку и посебно за биологију и медицинска истраживања, за превенцију сифилиса и туберкулозе. Заинтересован за етнографију, политичка и друштвена збивања, оснивач је више фондација које су се бавиле општим добром. На Универзитету у Стразбуру основао је 1928. први Центар превентивне медицине. Цео свој иметак и живот посветио је Албер Кан својим изузетним пасијама и оставио човечанству планетарно драгоцену архивску грађу под називом Архив планете и музејске експонате, међу којима су 72.000 фотографија из целог света и са свих континената. Те фотографије су настале у времену од 1909. до 1931. и обухватају шездесет земаља. Драгоцени су и портрети и филмови о људима који су посећивали угледног банкара и то су једине плоче у боји међу бројним портретима који су настали између два рата.
Интересантна је и чињеница да овај угледни мецена никада није волео да њега фотографишу и постоји само неколико његових црно-белих снимака: један на балкону банке у улици Ришеље, где је радио, на палуби брода којим је пловио по свету, затим с бароном Ротшилдом у башти и два снимка с белгијском принцезом и једном званицом у шетњи кроз врт.
Без наследника
На простору где је некада била његова вила, саграђено је модерно архитектонско здање, нови изложбени простор који је пројектовао јапански архитекта Кенго Кума. Финансијер је био Департман, коме та област припада. У том амбијентално уклопљеном простору презентирана је грађа на најсавременији музејски начин, чувајући успомену и драгоцена сведочанства свих култура, па и оних које неумитно нестају с лица наше планете у разним променама. То је највећа у свету колекција најпре црно-белих фотографских плоча и филмова, а потом и првих снимака у боји и документараца. Цео фонд је конзервиран пре двадесетак година и смештен је у делу овог необичног музеја, уз разне друге реквизите. Ту су и публикације, затим документаристички центар и комплетна презентација развоја фотографије и филма на челу с браћом Лимијер, с најмодернијом дигитализованом могућношћу да издвојите све оно што вас занима и што вам највише привлачи пажњу. Све то можете увећано или у било којој другој форми проверити, погледати и добити на лицу места. Циљ овог јединственог дела било је боље упознавање других народа због бољег разумевања, толеранције и свакако ради превенције конфликата, поготово оних смртоносних. Веран свом пацифистичком идеалу као интернационалиста, обраћао се елитама свих земаља, надајући се да ће окупљањем елите из најразличитијег света отворити врата тој идеји и тежити том највишем циљу. Тај идеал је данас дефинитивно пао у заборав.
Иако је Албер Кан био мање познат широкој јавности, увек повучен и лично неекспониран, притом неожењен и без наследника, а помало и заборављен након своје смрти, пред почетак Другог светског рата, он се доживљавао као трагична фигура на крају свога животног доба, али и као фигура која стоји усправно и чији јединствени живот и све што је урадио остаје трајна вредност за човечанство. А његово целокупно дело за поштовање. Ако је и нешто од те баштине и изгубљено заувек, већина је ту и наставља да живи у најмодернијим модалитетима музејске презентације. Веома значи сваки сусрет са светом који је далеко или је нестао, трансформисао се, променио лице, а задржао посебност и лепоту неког тренутка. Ретки су или тачније све су ређи музеји из којих излазите с посебним утиском и узбуђењем.
Живот и страст овог грађанина света и данас и те како фасцинирају. Његово место у историји је јединствено. Не знамо сличан пример или такву мисију негде у свету. Намеће се питање на крају овог осврта: Колико нам данас недостаје таквих људи и таквих филантропа!
