Rusi, Parlić i drugi
Istorija Beogradskog baleta počinje ruskim periodom, a u njoj je posebno značajno i ime Dimitrija Parlića, našeg koreografskog maga koji je ovde i u svetu kreirao čak 140 baleta, kaže Marija Janković Šehović
Narednog ponedeljka na kanalu RTS 2 završiće se jedna za našu kulturu značajna serija – „Sto godina Baleta u Narodnom pozorištu”, sa autorskim potpisom Marije Janković Šehović, dok je toj istoriji, u četiri epizode, osoben umetnički znak davala i majstorska ruka reditelja Borisa Miljkovića. Sa autorkom, nekad solistom ove kuće, a danas baletskim pedagogom, razgovarali smo o tome kako je biti u ulozi istoričara igre. Odgovori na naša pitanja stigli su nam iz daleke Šri Lanke, gde je naša sagovornica na radnom odmoru.
Vaš projekat imao je i svoju nemalu istoriju. Kako je sve to počelo?
Ideja da se obeleži prošli jubilej, 75 godina, potekla je od moje drage i uvažene koleginice Jelene Šantić. Ušla sam s njom u tu čarobnu priču. Njena bolest i definitivan odlazak zaustavili su naše planove. I, evo, ovo je bila prilika da se odužim i njoj, ali i svojoj kući u kojoj sam provela veliki deo te istorije.
Bavile ste se i likom Mage Magazinović. Kako je izgledalo to vreme uoči rađanja Baleta u Beogradu, koje je svojom aktivnošću na polju igre posebno obeležila ova izuzetna žena?
O Magi, prvoj ženi zaposlenoj u listu Politika, dosta se pisalo i pisaće se. Pre nje Beograd je video tek povremene „proputovače”, igrače nekog slobodnog plesa, koji su hitali dalje, i od kojih je najviše uticaja na Magu ostavila kanadska igračica Mod Alan, te je ona 1910. osnovala svoju školu, gde je okupila mlade devojke i momke, i tako je počela prva edukacija igre kod nas. Ona otvara tako i vrata ruskim baletskim umetnicima u egzodusu, koji su u Beogradu, i u Narodnom pozorištu, videli „mirno mesto” u kome će nastaviti svoje karijere, prethodno utemeljivši Beogradski balet. To je 1923. uradila Jelena Poljakova, solistkinja Imperatorskog Marijinskog teatra u Petrogradu. Pripremila je za beogradsku publiku dva klasična baleta, Silfide i Šeherezadu, i u njima igrala naslovne uloge. Nama je nedostajao kadar, pa je ona ovde osnovala i školu. I tada se desila i jedna neuobičajena „selidba” Maginih igrača kod Poljakove. Zato što se kod Ruskinje igralo na prstima, u špic patikama, koje su san svake male balerine.
Šta je sve za naš Balet značio taj period koji možemo „ruskim” nazvati?
Za istoričare igre taj međuratni period je veoma interesantan. Počivao je isključivo na ruskom uticaju, budući da mi koreografe nismo imali. Što zahvaljujući ličnim kontaktima Poljakove, što građanskom duhu Beograda, naš Balet pohodili su poznati igrači i koreografi iz trupa Ane Pavlove i Serža Djagiljeva: Fjodor Vasiljev, Anton Romanovski, Maksimilijan i Margarita Froman, Nina Kirsanova, Boris Romanov, Mstislav Pianovski… I svojim kreacijama bogatili repertoar kuće, pišući tako i istoriju našeg Baleta.
Na kakva poglavlja biste vi podelili stogodišnju istoriju Baleta u kojoj ste i sami sudelovali?
Posle tog ranog perioda, u kome su Rusi superiorno vladali, dolazi vreme kada se pojavljuju i prve srpske zvezde Nataša Bošković i Miloš Ristić. Zatim je usledio period posleratne obnove Baleta, jer su ga većina Rusa napustila (ostale su Kirsanova, Olenjina, Polonska…), ali koji će Dimitrije Parlić uzdići na evropsku razinu. Posle su došli njegovi naslednici: Vera Kostić, Lidija Pilipenko, Vladimir Logunov, Krunislav Simić… I modernizam nas nije zaobišao. Datira od ekspresionizma Mlakarevih, a posle ga vidimo u Parlićevoj novoj estetici u „Orfeju”, „Apasionatu”, „Čudesnom mandarinu”, u predstavama Šparembleka i Kokotovićke…
Šta je značila pojava Dimitrija Parlića u istoriji našeg Baleta?
Parlić je bio koreografski mag koji je najbolja dela poklonio Beogradskom baletu, iz kojeg je i potekao. Skoro da nema velike evropske prestonice u kojoj nije koreografisao. Bio je veoma cenjen od kritike i tamo i ovde. Njegova ogromna kreativnost beleži se kao čudo. Ostavio je iza sebe oko 140 baleta, među kojima i one u operama, ali i obnove sopstvenih dela, želeći da ih učini savremenijim i pitkijim u vremenu u kojem se izvode. U toj ogromnoj produkciji je i nekoliko remek-dela. Uz neka već pominjana, to su svakako i Romeo i Julija i Huan od Carise.
„Odigrati” sto godina za samo dva sata, koliko traju četiri epizode, nije bilo lako?
Prvobitna ideja, šira verzija, morala je da se redukuje. S tugom sam odbacivala neke veoma važne trenutke i događaje iz života našeg Baleta. Sećanja na divne igrače za koje ovde nije bilo mesta, prvake, velike soliste, nezaboravne igračke bisere ansambla, današnje mlade nade, ostaće zabeležena u knjizi koju pripremam.
Sa čime Beogradski balet ulazi u svoj drugi vek?
S velikim ambicijama, svakako. Dobar ženski kadar izlazi iz beogradske i pančevačke baletske škole. Prosto je neverovatno kako, s obzirom na to u kakvim uslovima obe škole rade. Manjak dečaka je, nažalost, standardan, te u ansamblu imamo sve više stranaca. Koliko se u našu umetnost ulaže dobro i opstajemo. Uslovi rada, edukacija profesora, stipendije za igrače i koreografe u inostranstvu, novac za velike i dobre projekte... ne postoje. Uprkos tome, nadam se da će nova generacija igrača i koreografa uspešno nastaviti ovu jednovekovnu tradiciju.
