Руси, Парлић и други
Историја Београдског балета почиње руским периодом, а у њој је посебно значајно и име Димитрија Парлића, нашег кореографског мага који је овде и у свету креирао чак 140 балета, каже Марија Јанковић Шеховић
Наредног понедељка на каналу РТС 2 завршиће се једна за нашу културу значајна серија – „Сто година Балета у Народном позоришту”, са ауторским потписом Марије Јанковић Шеховић, док је тој историји, у четири епизоде, особен уметнички знак давала и мајсторска рука редитеља Бориса Миљковића. Са ауторком, некад солистом ове куће, а данас балетским педагогом, разговарали смо о томе како је бити у улози историчара игре. Одговори на наша питања стигли су нам из далеке Шри Ланке, где је наша саговорница на радном одмору.
Ваш пројекат имао је и своју немалу историју. Како је све то почело?
Идеја да се обележи прошли јубилеј, 75 година, потекла је од моје драге и уважене колегинице Јелене Шантић. Ушла сам с њом у ту чаробну причу. Њена болест и дефинитиван одлазак зауставили су наше планове. И, ево, ово је била прилика да се одужим и њој, али и својој кући у којој сам провела велики део те историје.
Бавиле сте се и ликом Маге Магазиновић. Како је изгледало то време уочи рађања Балета у Београду, које је својом активношћу на пољу игре посебно обележила ова изузетна жена?
О Маги, првој жени запосленој у листу Политика, доста се писало и писаће се. Пре ње Београд је видео тек повремене „пропутоваче”, играче неког слободног плеса, који су хитали даље, и од којих је највише утицаја на Магу оставила канадска играчица Мод Алан, те је она 1910. основала своју школу, где је окупила младе девојке и момке, и тако је почела прва едукација игре код нас. Она отвара тако и врата руским балетским уметницима у егзодусу, који су у Београду, и у Народном позоришту, видели „мирно место” у коме ће наставити своје каријере, претходно утемељивши Београдски балет. То је 1923. урадила Јелена Пољакова, солисткиња Императорског Маријинског театра у Петрограду. Припремила је за београдску публику два класична балета, Силфиде и Шехерезаду, и у њима играла насловне улоге. Нама је недостајао кадар, па је она овде основала и школу. И тада се десила и једна неуобичајена „селидба” Магиних играча код Пољакове. Зато што се код Рускиње играло на прстима, у шпиц патикама, које су сан сваке мале балерине.
Шта је све за наш Балет значио тај период који можемо „руским” назвати?
За историчаре игре тај међуратни период је веома интересантан. Почивао је искључиво на руском утицају, будући да ми кореографе нисмо имали. Што захваљујући личним контактима Пољакове, што грађанском духу Београда, наш Балет походили су познати играчи и кореографи из трупа Ане Павлове и Сержа Дјагиљева: Фјодор Васиљев, Антон Романовски, Максимилијан и Маргарита Фроман, Нина Кирсанова, Борис Романов, Мстислав Пиановски… И својим креацијама богатили репертоар куће, пишући тако и историју нашег Балета.
На каква поглавља бисте ви поделили стогодишњу историју Балета у којој сте и сами суделовали?
После тог раног периода, у коме су Руси супериорно владали, долази време када се појављују и прве српске звезде Наташа Бошковић и Милош Ристић. Затим је уследио период послератне обнове Балета, јер су га већина Руса напустила (остале су Кирсанова, Олењина, Полонска…), али који ће Димитрије Парлић уздићи на европску разину. После су дошли његови наследници: Вера Костић, Лидија Пилипенко, Владимир Логунов, Крунислав Симић… И модернизам нас није заобишао. Датира од експресионизма Млакаревих, а после га видимо у Парлићевој новој естетици у „Орфеју”, „Апасионату”, „Чудесном мандарину”, у представама Шпаремблека и Кокотовићке…
Шта је значила појава Димитрија Парлића у историји нашег Балета?
Парлић је био кореографски маг који је најбоља дела поклонио Београдском балету, из којег је и потекао. Скоро да нема велике европске престонице у којој није кореографисао. Био је веома цењен од критике и тамо и овде. Његова огромна креативност бележи се као чудо. Оставио је иза себе око 140 балета, међу којима и оне у операма, али и обнове сопствених дела, желећи да их учини савременијим и питкијим у времену у којем се изводе. У тој огромној продукцији је и неколико ремек-дела. Уз нека већ помињана, то су свакако и Ромео и Јулија и Хуан од Царисе.
„Одиграти” сто година за само два сата, колико трају четири епизоде, није било лако?
Првобитна идеја, шира верзија, морала је да се редукује. С тугом сам одбацивала неке веома важне тренутке и догађаје из живота нашег Балета. Сећања на дивне играче за које овде није било места, прваке, велике солисте, незаборавне играчке бисере ансамбла, данашње младе наде, остаће забележена у књизи коју припремам.
Са чиме Београдски балет улази у свој други век?
С великим амбицијама, свакако. Добар женски кадар излази из београдске и панчевачке балетске школе. Просто је невероватно како, с обзиром на то у каквим условима обе школе раде. Мањак дечака је, нажалост, стандардан, те у ансамблу имамо све више странаца. Колико се у нашу уметност улаже добро и опстајемо. Услови рада, едукација професора, стипендије за играче и кореографе у иностранству, новац за велике и добре пројекте... не постоје. Упркос томе, надам се да ће нова генерација играча и кореографа успешно наставити ову једновековну традицију.
