Život u ritmu salse

Omiljena među latino ritmovima na Kubi, u Havani u kojoj je izvorno nastala, salsa je život. Tačnije, glavni grad Kube živi u ritmu salse. Na trgovima, u bivšim fabrikama, u radnjama za vodu i cigare, u ulazima širom otvorenih kapija…

Kako u sobama koje su u tropskom gradu često bez prozora, tako i u klubovima s vrhunskim programom – miks španskih i afričkih taktova predstavlja istovremeno mešavinu životne snalažljivosti Kubanaca pod decenijskim sankcijama i vedrine s kojom nose probleme svakodnevice.

Nisu sebični ni da njenom ritmu nauče turiste, koje posle dve godine zatvorenosti zbog pandemije korone s radošću dočekuju. Dok nas na ulici, u kojoj se u ulazu preko puta kuva kubanska kafa, čeka pink kabriolet marke „ševrolet”, već sa stepeništa čujemo iz njega sa starog radija ritam salse, nastale iz starog sona, tradicionalnog plesa Kubanaca.

To objašnjava nasmejani vozač, otvarajući teška vrata i poklanjajući svakom po tanki fišek kikirikija. Osećaj je da konačno ulazimo u svoju kuću. Oldtajmeri svih boja u svom originalnom izdanju preplavljuju Havanu i prvi su znak da je vreme ovde stalo. Jer, posle decenija zabrane uvoza automobila iz SAD, kubanski stari američki automobil, pored nekolicine „lada”, ostao je zamrznut u vremenu. Drugi znak je da vam već u vožnji na plažu vozač pokaže prvo Trg revolucije, na kome je Fidel Kastro, gotovo pola veka predsednik i trn u oku američkoj politici, držao šestočasovne govore. Ali na trgu umesto spomenika njemu danas su samo bista začetnika revolucije Hosea Martija i čelični mural s likom njenog drugog vođe Ernesta Če Gevare, s citatom „Hasta la Victoria Siempre” (Do večne pobede).

Tako je na većini trgova, a vodiči govore kako je Fidelova želja bila da mu se ne postavljaju spomenici, premda ima i onih koji misle da ga se mnogi sećaju kao diktatora. Kao i Če, rano je nakon revolucije iznenadno poginuo i Kamilo Sjenfuegos, čiji je lik na muralu susedne zgrade ministarstva, s napisom „Vas bien Fidel” (Dobro ide, Fidele) što je vođi govorio tokom govora…

Kako god, posle naizmeničnog prolaska kroz uređene i oronule ulice zdanja španske arhitekture, na kojima vam s ulaza u ritmu igre i deca i starci dovikuju „Ola” (zdravo) i vožnje obalom okeana s pogledom na solitere Nove Havane, na pomolu je novi kontrast: idilična tropska plaža Santa Marija, smeštena 15 kilometara od Havane.

Do čistog mora okeana stiže se za 10 minuta po ceni od pet evra i uz dogovor za isto toliko na povratku. Kubanske porodice na plaži, kao i mladi koji u vodi nazdravljaju rumom pozdravljaju srpske goste. Pinjakoladu na slamčicu iz kokosovog oraha za dva evra na plaži preporučuju, kao i jastoga u plažnom baru, čiji smo ulov pratili, za pet evra. Konobar vam ga donosi njišući se u latino ritmu dok ga kolege podržavaju pevajući. Jedan kabriolet u povratku čekali smo jer se zbog starosti pokvario.

Fabrika umetnosti

Borba za vedrinu, ali i snaga ogleda se naročito u atraktivnoj kubanskoj umetnosti. Jedno od najnovijih njenih dela je četvrt Fusterlandija koju je poznati kubanski umetnik Hose Rodrigez Fuster, počev od svoje kuće, ukrasio neobičnim mozaicima i skulpturama zajedno s komšijama. Na jednom uličnom muralu na kojem je predstavio prijateljske države, nedaleko od znaka Brazila, naslikani su Tesla i manastir Visoki Dečani, kao simboli podrške Srbiji.

Takođe, stara fabrika ulja pretvorena je nedavno u Fabriku umetnosti i po anketama uvršćena u 100 najpopularnijih mesta sveta. U njoj su i dela kontroverznog svetskog umetnika Enrikea Rotenberga čija se umetnost zasniva na razbijanju mitova. Među njegovim autoportretima je i slika na kojoj otkriva jaje kao čudo na Kubi, u kojoj porodicama po „la bodegi”, državnoj socijalnoj pomoći, pored jednog pileta sleduje sedam jaja po osobi mesečno. Tu je i slika 19 žena u jednom krevetu, koja, kao i još neke slike u muzeju, predstavlja oslobađanje od tabua heteroseksualnosti koja je u vreme Fidela Kastra bila osuđivana.

To je razlog što je u novije doba Havana dobila prvi gej hotel u Latinskoj Americi i što umetnost danas sa slikom poljubaca osoba istog pola i raznih rasa i godišta u galeriji Fabrike predstavlja ekstremnu i naglu suprotnost nekadašnjem, ovde dugom drugačijem dobu. Baš kao i „El Divino”, koncert muzičkih trans zvezda (shvatili smo tek na samom koncertu „diva” kojima su se obožavatelji poklanjali). Fabrika, inače, predstavlja susret raznovrsnog modernog slikarstva, dizajna, pozorišta, mode i, naravno, salse. Na besplatnim časovima na jednoj od scena, u linijama za igru, veseli žitelji Havane svih generacija nadahnuto igraju i glasno bodre igračke parove. Učiteljica salse kaže da je i ča-ča-ča igra nastala u Havani, a naziv je dobila po zvuku potpetica na pločnicima.

Da je reč o gradu umetnika odavno svedoči Nacionalni muzej lepih umetnosti u centru, s terasom i kafeom s pogledom na grandiozni Teatar, sedište latino baleta. Ulaznica je 20 centi, u kafeu je kafa 70 centi, a bilo koji koktel s rumom 1,5 evra. U muzeju je i galerija stranih dela od egipatske do savremene umetnosti. Fokusiran je, inače, na kubansku umetnost od kolonijalnih vremena do danas, dok je Muzej revolucije, inače trenutno zatvoren zbog renoviranja, svedočanstvo o kubanskoj revoluciji 1959. godine i danima komunizma.

U ovom zdanju muzeja bili su smešteni svi predsednici Kube pre revolucije, poslednji Fulhensio Batista protiv kog su kao diktatora studenti ustali 1957. godine. U parku pored, preko puta mermernog „sedišta” proizvođača ruma „Bakardija”, simbola Havane, mogu da se vide kamion za dostavu i druga vozila kojima su studenti napali zgradu.

„Nažalost, na prvi revolucionarni napad studenti su zvali stanovništvo s radija ’Klok’ koji bi se gasio kada se neko preglasno obraća s mikrofona, te ih je čulo i došlo malo ljudi. Batista, koji nije bio religiozan, rekao je da ga je, ipak, Bog spasio, te je postavši sujeveran odlučio da se na brdu iznad zaliva postavi velika statua Isusa preseljena iz Kazablanke 1958. godine. Kubanski Sin božji autora Džima Madera smatra se jednom od interesantnijih statua Isusa, ali Batisti nije pomogao da godinu kasnije ne bude svrgnut s vlasti, nakon što su se Argentinac Če Gevara i Kubanac Fidel Kastro upoznali u Meksiku i stigli ovde kao retki preživeli posle duge plovidbe broda revolucionara koji su pošli ka Kubi”, priča nam vodič Toni Morfa.

On dodaje da je Kastro dozvolio da se u Muzej revolucije smeste i dela moderne kubanske umetnosti.

U Kapitolu ili „Beloj kući Havane”, kako ovde zovu najupečatljivije svetleće zdanje, smešten je i muzej najvećih zlatnih statua, a tu je i statua Republika, najveća u Južnoj Americi, koja predstavlja ženu sa šlemom i štitom, visoka 15 metara i teška 30 tona, treća po veličini na svetu u zatvorenom prostoru, nakon Bude u Nari i Linkolna u Vašingtonu.

Građen tridesetih godina prošloga veka, Kapitol je usled kriza u zemlji bio zapušten do 2010, kada mu kubanska vlada vraća stari sjaj. Kapitol je deo Havana vijehe ili starog dela grada koji je u suštini najveća zbirka kolonijalne španske arhitekture Latinske Amerike, s više od 3.000 zdanja istorijskog značaja koje je Unesko zaštitio od propadanja.

Grad najlepših zdanja španske arhitekture potvrđuje svoj identitet na svakom koraku, pa tako i na oronulim terasama s kojih se vijori veš i na krovovima na kojima stanovnici sami usmeravaju vodu iz cisterni. Barok koji se može videti u Havani nije kitnjast kao evropski, krasi i katoličku katedralu za koju se samo po nezvaničnim informacijama tvrdi da je ugostila Baraka Obamu prilikom dolaska 2016. godine: „Ovde vole da kažu da je verovatno zahvalio papi za približavanje odnosa Kube i Amerike. Počeli su da stižu i američki turisti, ali se posle afere sa ’radio talasima i glavoboljama diplomata u američkoj ambasadi’, za koje su Sjedinjene Države optužile Kubu, i s dolaskom novih predsednika Amerike, odnosi vraćaju na stari nivo”, priča vodič.

Ispred zatvorene američke ambasade je zastava Kube napravljena od betona.

Barak Obama ručao je u poznatom restoranu „Kristobal”, u kojem su slike mnogih predsednika, među njima i našeg. A Fidel Kastro znao je da zađe u restoran „Okinava”, u Ulici San Migel, star 106 godina. U restoranu shvatamo da se većina, umesto poslom za 25 dolara mesečno, bavi prodajom košulja, zamenom novca i muzikom, kao i da su taksisti oldtajmera često lekari i inženjeri i da oni zarađuju najviše.

Srdačni domaćini

Za srećan put, Lasaro Gambiho, vlasnik „Okinave”, koji nam je otpevao savršeno patriotsku „Gvantanameru”, pozvao je da na njegov imendan, dan Svetog Lasara, prisustvujemo obredu na kojem se na ulazu u kuće i zgrade igra rumba, ples afričkog ritma.

Počastvovani, s domaćinima Nori i Albertom, koji su nam svakog dana spremali tradicionalni doručak, nekako pristiglu kajganu uz paradajz, zajedno smo se zaputili u komšiluk.

Viva Serbija, viva Belgrado

Lasaro Gambiho, čije tri generacije porodice vode bar „Okinava”, poručuje da nikad na Kubi neće zavladati američki imperijalizam. Podseća rado da je i jugoslovenski predsednik Tito pušio „kohibu”. Mladi, od kojih se oko milion iz zemlje iselilo prošle dve godine, misle da bi mogli bolje da žive. U svakom slučaju, gde god smo sa domaćinima zaigrali salsu, sa bine se čulo: „Viva Serbija, viva Belgrado!”.

„Dajkiri” i Hemingvej

Čuveni kubanski koktel „dajkiri”, nastao u ribarskom selu kao lek od morske bolesti, postao je jedno od obeležja Havane po receptu koji je smislio Hemingvej.  Ovde je proveo oko dve decenije. Izabravši Kubu za odredište u vreme američke prohibicije, kao i mnogi bogati Amerikanci, a kafe „Floriditu” za svoje „sedište”, Hemingvej je odlučio da razblaži kubanski rum sirupom od zelenog limuna, ali i s mnogo usitnjenog leda, učeći ostale goste da se s malom slamčicom iz trouglaste čaše pije s dna kako bi se pio rum, a na led.

U „Floriditi” se Hemingvej sreo i s Nikolom Teslom, svedoči slika na zidu. Tamo se sećaju da je pio 20 „dajkirija” dnevno, a da bi jedan poneo za usput. Posle čestog boravka u istoj sobi u hotelu „Ambos mundos”, u kojem je i danas njegova pisaća mašina, kupio je špansku kuću nazvanu Osmatračnica na brdu iznad Havane. Kuću je opremila četvrta žena Mari, ali se priča da je na bazen često dolazila Ava Gardner i da su zajedno plivali. Roman „Starac i more” napisao je u Havani inspirisan pričom svog prijatelja pomorca Grigorija s kojim je brodom obilazio ostrvca Kube. Kada se Hemingvej ubio u 62. godini 1961. godine, Grigoriju su nudili milione dolara za brod, ali ga je on ustupio Nacionalnom muzeju. Danas se nalazi pored Hemingvejeve kuće pretvorene u muzej.

Stranci ne mogu da kupuju nekretnine

Beograđanin Miša Kovačević, menadžer poznatih kubanskih grupa u regionu, otišao je prvi put u Havanu kada se oženio poznatom kubanskom balerinom posle njenog koncerta u Sava centru.

Porodici svoje supruge pomaže u adaptiranju jeftinih napuštenih stanova za izdavanje. Strani građani ne mogu da kupuju nekretnine, jer vlada želi da sačuva Kubu od stranog vlasništva i uticaja.

Došao je po nas kabrioletom, kojim smo se otisnuli kroz sve strane Havane.