Живот у ритму салсе

Омиљена међу латино ритмовима на Куби, у Хавани у којој је изворно настала, салса је живот. Тачније, главни град Кубе живи у ритму салсе. На трговима, у бившим фабрикама, у радњама за воду и цигаре, у улазима широм отворених капија…

Како у собама које су у тропском граду често без прозора, тако и у клубовима с врхунским програмом – микс шпанских и афричких тактова представља истовремено мешавину животне сналажљивости Кубанаца под деценијским санкцијама и ведрине с којом носе проблеме свакодневице.

Нису себични ни да њеном ритму науче туристе, које после две године затворености због пандемије короне с радошћу дочекују. Док нас на улици, у којој се у улазу преко пута кува кубанска кафа, чека пинк кабриолет марке „шевролет”, већ са степеништа чујемо из њега са старог радија ритам салсе, настале из старог сона, традиционалног плеса Кубанаца.

То објашњава насмејани возач, отварајући тешка врата и поклањајући сваком по танки фишек кикирикија. Осећај је да коначно улазимо у своју кућу. Олдтајмери свих боја у свом оригиналном издању преплављују Хавану и први су знак да је време овде стало. Јер, после деценија забране увоза аутомобила из САД, кубански стари амерички аутомобил, поред неколицине „лада”, остао је замрзнут у времену. Други знак је да вам већ у вожњи на плажу возач покаже прво Трг револуције, на коме је Фидел Кастро, готово пола века председник и трн у оку америчкој политици, држао шесточасовне говоре. Али на тргу уместо споменика њему данас су само биста зачетника револуције Хосеа Мартија и челични мурал с ликом њеног другог вође Ернеста Че Геваре, с цитатом „Hasta la Victoria Siempre” (До вечне победе).

Тако је на већини тргова, а водичи говоре како је Фиделова жеља била да му се не постављају споменици, премда има и оних који мисле да га се многи сећају као диктатора. Као и Че, рано је након револуције изненадно погинуо и Камило Сјенфуегос, чији је лик на муралу суседне зграде министарства, с написом „Vas bien Fidel” (Добро иде, Фиделе) што је вођи говорио током говора…

Како год, после наизменичног проласка кроз уређене и оронуле улице здања шпанске архитектуре, на којима вам с улаза у ритму игре и деца и старци довикују „Ола” (здраво) и вожње обалом океана с погледом на солитере Нове Хаване, на помолу је нови контраст: идилична тропска плажа Санта Марија, смештена 15 километара од Хаване.

До чистог мора океана стиже се за 10 минута по цени од пет евра и уз договор за исто толико на повратку. Кубанске породице на плажи, као и млади који у води наздрављају румом поздрављају српске госте. Пињаколаду на сламчицу из кокосовог ораха за два евра на плажи препоручују, као и јастога у плажном бару, чији смо улов пратили, за пет евра. Конобар вам га доноси њишући се у латино ритму док га колеге подржавају певајући. Један кабриолет у повратку чекали смо јер се због старости покварио.

Фабрика уметности

Борба за ведрину, али и снага огледа се нарочито у атрактивној кубанској уметности. Једно од најновијих њених дела је четврт Фустерландија коју је познати кубански уметник Хосе Родригез Фустер, почев од своје куће, украсио необичним мозаицима и скулптурама заједно с комшијама. На једном уличном муралу на којем је представио пријатељске државе, недалеко од знака Бразила, насликани су Тесла и манастир Високи Дечани, као симболи подршке Србији.

Такође, стара фабрика уља претворена је недавно у Фабрику уметности и по анкетама увршћена у 100 најпопуларнијих места света. У њој су и дела контроверзног светског уметника Енрикеа Ротенберга чија се уметност заснива на разбијању митова. Међу његовим аутопортретима је и слика на којој открива јаје као чудо на Куби, у којој породицама по „ла бодеги”, државној социјалној помоћи, поред једног пилета следује седам јаја по особи месечно. Ту је и слика 19 жена у једном кревету, која, као и још неке слике у музеју, представља ослобађање од табуа хетеросексуалности која је у време Фидела Кастра била осуђивана.

То је разлог што је у новије доба Хавана добила први геј хотел у Латинској Америци и што уметност данас са сликом пољубаца особа истог пола и разних раса и годишта у галерији Фабрике представља екстремну и наглу супротност некадашњем, овде дугом другачијем добу. Баш као и „Ел Дивино”, концерт музичких транс звезда (схватили смо тек на самом концерту „дива” којима су се обожаватељи поклањали). Фабрика, иначе, представља сусрет разноврсног модерног сликарства, дизајна, позоришта, моде и, наравно, салсе. На бесплатним часовима на једној од сцена, у линијама за игру, весели житељи Хаване свих генерација надахнуто играју и гласно бодре играчке парове. Учитељица салсе каже да је и ча-ча-ча игра настала у Хавани, а назив је добила по звуку потпетица на плочницима.

Да је реч о граду уметника одавно сведочи Национални музеј лепих уметности у центру, с терасом и кафеом с погледом на грандиозни Театар, седиште латино балета. Улазница је 20 центи, у кафеу је кафа 70 центи, а било који коктел с румом 1,5 евра. У музеју је и галерија страних дела од египатске до савремене уметности. Фокусиран је, иначе, на кубанску уметност од колонијалних времена до данас, док је Музеј револуције, иначе тренутно затворен због реновирања, сведочанство о кубанској револуцији 1959. године и данима комунизма.

У овом здању музеја били су смештени сви председници Кубе пре револуције, последњи Фулхенсио Батиста против ког су као диктатора студенти устали 1957. године. У парку поред, преко пута мермерног „седишта” произвођача рума „Бакардија”, симбола Хаване, могу да се виде камион за доставу и друга возила којима су студенти напали зграду.

„Нажалост, на први револуционарни напад студенти су звали становништво с радија ’Клок’ који би се гасио када се неко прегласно обраћа с микрофона, те их је чуло и дошло мало људи. Батиста, који није био религиозан, рекао је да га је, ипак, Бог спасио, те је поставши сујеверан одлучио да се на брду изнад залива постави велика статуа Исуса пресељена из Казабланке 1958. године. Кубански Син божји аутора Џима Мадера сматра се једном од интересантнијих статуа Исуса, али Батисти није помогао да годину касније не буде свргнут с власти, након што су се Аргентинац Че Гевара и Кубанац Фидел Кастро упознали у Мексику и стигли овде као ретки преживели после дуге пловидбе брода револуционара који су пошли ка Куби”, прича нам водич Тони Морфа.

Он додаје да је Кастро дозволио да се у Музеј револуције сместе и дела модерне кубанске уметности.

У Капитолу или „Белој кући Хаване”, како овде зову најупечатљивије светлеће здање, смештен је и музеј највећих златних статуа, а ту је и статуа Република, највећа у Јужној Америци, која представља жену са шлемом и штитом, висока 15 метара и тешка 30 тона, трећа по величини на свету у затвореном простору, након Буде у Нари и Линколна у Вашингтону.

Грађен тридесетих година прошлога века, Капитол је услед криза у земљи био запуштен до 2010, када му кубанска влада враћа стари сјај. Капитол је део Хавана вијехе или старог дела града који је у суштини највећа збирка колонијалне шпанске архитектуре Латинске Америке, с више од 3.000 здања историјског значаја које је Унеско заштитио од пропадања.

Град најлепших здања шпанске архитектуре потврђује свој идентитет на сваком кораку, па тако и на оронулим терасама с којих се вијори веш и на крововима на којима становници сами усмеравају воду из цистерни. Барок који се може видети у Хавани није китњаст као европски, краси и католичку катедралу за коју се само по незваничним информацијама тврди да је угостила Барака Обаму приликом доласка 2016. године: „Овде воле да кажу да је вероватно захвалио папи за приближавање односа Кубе и Америке. Почели су да стижу и амерички туристи, али се после афере са ’радио таласима и главобољама дипломата у америчкој амбасади’, за које су Сједињене Државе оптужиле Кубу, и с доласком нових председника Америке, односи враћају на стари ниво”, прича водич.

Испред затворене америчке амбасаде је застава Кубе направљена од бетона.

Барак Обама ручао је у познатом ресторану „Кристобал”, у којем су слике многих председника, међу њима и нашег. А Фидел Кастро знао је да зађе у ресторан „Окинава”, у Улици Сан Мигел, стар 106 година. У ресторану схватамо да се већина, уместо послом за 25 долара месечно, бави продајом кошуља, заменом новца и музиком, као и да су таксисти олдтајмера често лекари и инжењери и да они зарађују највише.

Срдачни домаћини

За срећан пут, Ласаро Гамбихо, власник „Окинаве”, који нам је отпевао савршено патриотску „Гвантанамеру”, позвао је да на његов имендан, дан Светог Ласара, присуствујемо обреду на којем се на улазу у куће и зграде игра румба, плес афричког ритма.

Почаствовани, с домаћинима Нори и Албертом, који су нам сваког дана спремали традиционални доручак, некако пристиглу кајгану уз парадајз, заједно смо се запутили у комшилук.

Вива Сербија, вива Белградо

Ласаро Гамбихо, чије три генерације породице воде бар „Окинава”, поручује да никад на Куби неће завладати амерички империјализам. Подсећа радо да је и југословенски председник Тито пушио „кохибу”. Млади, од којих се око милион из земље иселило прошле две године, мисле да би могли боље да живе. У сваком случају, где год смо са домаћинима заиграли салсу, са бине се чуло: „Вива Сербија, вива Белградо!”.

„Дајкири” и Хемингвеј

Чувени кубански коктел „дајкири”, настао у рибарском селу као лек од морске болести, постао је једно од обележја Хаване по рецепту који је смислио Хемингвеј.  Овде је провео око две деценије. Изабравши Кубу за одредиште у време америчке прохибиције, као и многи богати Американци, а кафе „Флоридиту” за своје „седиште”, Хемингвеј је одлучио да разблажи кубански рум сирупом од зеленог лимуна, али и с много уситњеног леда, учећи остале госте да се с малом сламчицом из троугласте чаше пије с дна како би се пио рум, а на лед.

У „Флоридити” се Хемингвеј срео и с Николом Теслом, сведочи слика на зиду. Тамо се сећају да је пио 20 „дајкирија” дневно, а да би један понео за успут. После честог боравка у истој соби у хотелу „Амбос мундос”, у којем је и данас његова писаћа машина, купио је шпанску кућу названу Осматрачница на брду изнад Хаване. Кућу је опремила четврта жена Мари, али се прича да је на базен често долазила Ава Гарднер и да су заједно пливали. Роман „Старац и море” написао је у Хавани инспирисан причом свог пријатеља поморца Григорија с којим је бродом обилазио острвца Кубе. Када се Хемингвеј убио у 62. години 1961. године, Григорију су нудили милионе долара за брод, али га је он уступио Националном музеју. Данас се налази поред Хемингвејеве куће претворене у музеј.

Странци не могу да купују некретнине

Београђанин Миша Ковачевић, менаџер познатих кубанских група у региону, отишао је први пут у Хавану када се оженио познатом кубанском балерином после њеног концерта у Сава центру.

Породици своје супруге помаже у адаптирању јефтиних напуштених станова за издавање. Страни грађани не могу да купују некретнине, јер влада жели да сачува Кубу од страног власништва и утицаја.

Дошао је по нас кабриолетом, којим смо се отиснули кроз све стране Хаване.