Hrast je za nas posebno drvo

Poštovanje hrasta postoji od antičkih vremena do danas. U hrastovim šumama ložene su večne vatre za zaštitu od zlih ljudi, a za vreme hrišćanstva dobio je magijsko značenje. Hrastove grane smatrane su svetim, a lišće se prinosilo bolesnicima da bi što pre ozdravili. On je simbol otpornosti i čvrstoće. U osnovi mnogih mitova, verovanja i tradicija je dugovečnost i trajnost njegovog drveta.

Na amblemima i grbovima država

Lišće ili grane sa žirovima nalaze se na amblemima i grbovima mnogih naroda i država. Na grbu Kneževine Srbije iz 1835. godine s leve strane nalazi se venac hrastovih listova.

U kulturi Starih Slovena to je najsvetije drvo, posvećeno bogu gromovniku Perunu, što je kod Srba dobrim delom sačuvano i nakon primanja hrišćanstva. Danas se grane sa suvim listovima koriste u verskim obredima kao badnjaci.

Prema predanju, u Vitlejemsku pećinu badnjak su doneli pastiri. Josif iz Nazareta ga je zapalio kako bi zagrejao pećinu u kojoj je rođen Isus Hrist. Bezbroj varnica koje su izlazile iz pećine označile su Hristovo rođenje. Paljenje badnjaka danas je prisutno u pravoslavnoj religiji, ali i kod nekih paganskih naroda.

U mnogim selima u Srbiji postoji sveto drvo, odnosno hrast koji nosi zapis. Najčešće takvo drvo ima urezan znak krsta. Ukoliko neko pokuša na bilo koji način da oskrnavi ovakav hrast, prema verovanju, nosiće se s generacijskim prokletstvom. Za vreme turskog ropstva, pod krošnjom osvećenih hrastova, zbog nedostatka crkava, okupljao se narod zarad molitve.

I danas, u nekim mestima oko gorostasnog hrasta održavaju se razne svetkovine, zborovi i vašari, jer su svedoci važnih istorijskih zbivanja i životnih događaja iz prošlosti. Na primer, Drugi srpski ustanak započeo je posle skupa održanog pod krošnjom hrasta.

Prema botaničkoj klasifikaciji, hrast pripada rodu Quercus, koji je na našim prostorima zastupljen s oko 10 vrsta. U Srbiji je, posebno u Vojvodini, Mačvi, Pomoravlju, u nizijama i dolinama većih reka, rasprostranjen hrast lužnjak (Quercus robur L.) koji naraste u visinu od 30 do 40 metara, s prečnikom stabla preko 2,5 metara, dostiže starost i do 2.000 godina. Rasprostranjen je i kitnjak (Quercus petraea L.), drvo visoko 35–40 metara, koji dostiže starost do 600 od 700 godina. Kitnjak raste u nizijama, izvan vodoplavnih terena i na toplim južnim padinama brdskih područja do 1.300 metara nadmorske visine.

Hrast cveta od aprila do maja, a žir sazreva u septembru ili oktobru.

U antičko doba žir je bio veoma cenjena hrana. Do početka 20. veka kod nas je žir služio i kao lek i kao hrana u godinama gladi i oskudice. U Makedoniji sve do Prvog svetskog rata spremao se hleb od žira, takozvani želadov hleb, a u Bosni i Hercegovini i na Kosovu pila se žirova kafa. U Italiji i Ukrajini, i danas, pravi se ukusan hleb od smeše žirovog brašna i brašna žitarica. Na Sardiniji seljaci pripremaju lepinje od žira, a u Španiji i Alžiru jedu se ispečeni kao kestenje.

Hrastov žir u prošlosti imao je veoma veliki značaj za naše svinjarstvo.

 Lek od kore i žira

U narodnoj medicini prženi, oljušteni i samleveni žir koristio se za lečenje stomačnih tegoba, zapaljenja kože i sluznice, kao dijetetsko sredstvo i za posipanje nogu umesto talka.

Kora služi kao sredstvo za stezanje tkiva i suženje krvnih sudova, za zaustavljanje krvavljenja i za dezinfekciju, kao protivotrov (antidot) kod nekih trovanja. Hrastova kora je sastojak čaja za ispiranje, kupki i obloga protiv reumatizma.

Prašak je lek koji se najlakše spravlja, treba samleti osušenu hrastovu koru, žir ili šišarku kao mlevenu kafu. Ovako pripremljen prašak veoma efikasno deluje na zaustavljanje krvavljenja iz nosa, na posekotine i rane.