Храст је за нас посебно дрво
Гране са сувим листовима користе се као бадњаци, а самлевени жир користио се као лек за стомачне тегобе, запаљење коже, заустављање крвављења из носа, посекотине и ране
Поштовање храста постоји од античких времена до данас. У храстовим шумама ложене су вечне ватре за заштиту од злих људи, а за време хришћанства добио је магијско значење. Храстове гране сматране су светим, a лишће се приносило болесницима да би што пре оздравили. Он је симбол отпорности и чврстоће. У основи многих митова, веровања и традиција је дуговечност и трајност његовог дрвета.
На амблемима и грбовима држава
Лишће или гране са жировима налазе се на амблемима и грбовима многих народа и држава. На грбу Кнежевине Србије из 1835. године с леве стране налази се венац храстових листова.
У култури Старих Словена то је најсветије дрво, посвећено богу громовнику Перуну, што је код Срба добрим делом сачувано и након примања хришћанства. Данас се гране са сувим листовима користе у верским обредима као бадњаци.
Према предању, у Витлејемску пећину бадњак су донели пастири. Јосиф из Назарета га је запалио како би загрејао пећину у којој је рођен Исус Христ. Безброј варница које су излазиле из пећине означиле су Христово рођење. Паљење бадњака данас је присутно у православној религији, али и код неких паганских народа.
У многим селима у Србији постоји свето дрво, односно храст који носи запис. Најчешће такво дрво има урезан знак крста. Уколико неко покуша на било који начин да оскрнави овакав храст, према веровању, носиће се с генерацијским проклетством. За време турског ропства, под крошњом освећених храстова, због недостатка цркава, окупљао се народ зарад молитве.
И данас, у неким местима око горостасног храста одржавају се разне светковине, зборови и вашари, јер су сведоци важних историјских збивања и животних догађаја из прошлости. На пример, Други српски устанак започео је после скупа одржаног под крошњом храста.
Према ботаничкој класификацији, храст припада роду Quercus, који је на нашим просторима заступљен с око 10 врста. У Србији је, посебно у Војводини, Мачви, Поморављу, у низијама и долинама већих река, распрострањен храст лужњак (Quercus robur L.) који нарасте у висину од 30 до 40 метара, с пречником стабла преко 2,5 метара, достиже старост и до 2.000 година. Распрострањен је и китњак (Quercus petraea L.), дрво високо 35–40 метара, који достиже старост до 600 од 700 година. Китњак расте у низијама, изван водоплавних терена и на топлим јужним падинама брдских подручја до 1.300 метара надморске висине.
Храст цвета од априла до маја, а жир сазрева у септембру или октобру.
У античко доба жир је био веома цењена храна. До почетка 20. века код нас је жир служио и као лек и као храна у годинама глади и оскудице. У Македонији све до Првог светског рата спремао се хлеб од жира, такозвани желадов хлеб, а у Босни и Херцеговини и на Косову пила се жирова кафа. У Италији и Украјини, и данас, прави се укусан хлеб од смеше жировог брашна и брашна житарица. На Сардинији сељаци припремају лепиње од жира, а у Шпанији и Алжиру једу се испечени као кестење.
Храстов жир у прошлости имао је веома велики значај за наше свињарство.
Лек од коре и жира
У народној медицини пржени, ољуштени и самлевени жир користио се за лечење стомачних тегоба, запаљења коже и слузнице, као дијететско средство и за посипање ногу уместо талка.
Кора служи као средство за стезање ткива и сужење крвних судова, за заустављање крвављења и за дезинфекцију, као противотров (антидот) код неких тровања. Храстова кора је састојак чаја за испирање, купки и облога против реуматизма.
Прашак је лек који се најлакше справља, треба самлети осушену храстову кору, жир или шишарку као млевену кафу. Овако припремљен прашак веома ефикасно делује на заустављање крвављења из носа, на посекотине и ране.
