Repriza pre reprize
Ne slušajte baš uvek šta nam se na TV kaže... Život je mnogo više od toga. A hoćemo li uspeti da se za njega izborimo, najmanje zavisi od televizija. A najviše od nas samih
Iščekujući Novu godinu, neki novi život, nove dane, nove snove, za koje se, iz godine u godinu, nadamo da će nam doći posle ponoći, kada precrtamo na kalendaru poslednji dan u godini, koji će nam doneti novo svitanje, 1. januar, prvo u nečem novom, zaboravili smo zapravo nas. I šta to iščekujemo... Ali, kada otvorimo oči, mamurni, ošamućeni, neispavani, nakon „najduže“ noći u godini, koju će mnogi dočekati uz skromnu trpezu, doduše, neki i u Dubaiju, snovi će nam se raspršiti baš kao i snežne pahulje, koje nas, čak i one, poslednjih godina zaobilaze u novogodišnjoj večeri. Te dane neizvesnosti, koji lete, monotono uz monotoni televizijski program, malo smo ubrzali u izbornoj euforiji, i ispunili ih iščekivanjama, nadama... Za neke su se snovi ovih dana obistinili, a neki su svaku nadu izgubili... A upravo na tim ljudskim emocijama, krhkim, koje su nam dodatno slomile vrtoglave cene u supermarketima, televizije su gradile svoj program. U nedostatku sadržaja, kreativnosti, inspiracije, jer su sve priče odavno ispričane, zabavali smo se još jednim rijalitijem, predizbornom trkom i izbornom noći na gotovo svim televizijama. Neki su bili dosledni svojoj „estetici“ i u stilu šou programa i rijalitija, pravili rejtinge, a gledaoci, gladni i žedni, hranili i pojili na izvoru novih senzacija. Drugi su, pak, vedrili i oblačili, a opet na muci onih koji samo žele izvesniju budućnost i puniji tanjir. Ionako premijera nema jer smo stalno u nekakvoj reprizi, reprizi života... Sva nadanja i iščekivanja su usmerena za tu čuvenu noć, koja nas takođe neće mnogo iznenaditi... Dobićemo još jedan kolačić ispod kalupa, baš onakav kakav uvek dobijamo uz novogodišnju trpezu... Neće tu biti nekog novog ukusa, arome, kreacije i inventivnosti... kulinarskih majstorija. Kada počistimo i poslednji zalogaj čuvene ruske salate, opet ćemo se suočiti sa životom, takav kakav jeste, i sa reprizama novogodišnje noći, reprizom života, koja će se ponavljati čitav januar. Suštinski, sve će ostati isto... I mi, i naši životi, i televizije...
Duga noć, ona pre Nove godine, završila se. Postizborna depresija nastavila se i u vreme bagdana i slava. Umesto smiraja uz slavsku sveću i bližnje, suočili smo sa onim kakvi smo zapravo i našim odrazom u ogledalu, i pronalaženju načina da se ublaži neveseli život. Ono što je za nekoga sreća, a za druge razočaranje, za televizije idealan povod da opet haraju, potpiruju vatru, tražeći sadržaje za popunjavanje dugačkih televizijskih minuta. Opet smo se delili na ove i one, na slavljenike i gubitnike, opet su se upirani prsti... Opet su se tražili krivci... Kovale teorije zavere, tražili neki novi junaci... A sve uz pomoć medija. Analitičari, dobro poznata lica, kružila su TV studijima, baš kao na slavi, od jednog do drugog domaćina... A zapravo, nikako da shvatimo, da ne može TV program da bude zamena za naše živote. Ona bi trebalo da bude usputna stanica, gde ćemo ponekad stati i odmoriti se. Ono što tamo vidimo, i nije baš pravi život. I ne treba da sanjamo tuđe snove... i tuđe živote. Već da ga uzmemo u svoje ruke... I vidimo šta ćemo sa njim. Da uz novogodišnju jelku zagrlimo svoje bližnje i dobro osmislimo kakav život želimo za sve nas. Ne slušajte baš uvek šta nam se tamo kaže... Život je mnogo više od toga. A hoćemo li uspeti da se za njega izborimo, najmanje zavisi od televizija. A najviše od nas samih.
