Реприза пре репризе

Ишчекујући Нову годину, неки нови живот, нове дане, нове снове, за које се, из године у годину, надамо да ће нам доћи после поноћи, када прецртамо на календару последњи дан у години, који ће нам донети ново свитање, 1. јануар, прво у нечем новом, заборавили смо заправо нас. И шта то ишчекујемо... Али, када отворимо очи, мамурни, ошамућени, неиспавани, након „најдуже“ ноћи у години, коју ће многи дочекати уз скромну трпезу, додуше, неки и у Дубаију, снови ће нам се распршити баш као и снежне пахуље, које нас, чак и оне, последњих година заобилазе у новогодишњој вечери. Те дане неизвесности, који лете, монотоно уз монотони телевизијски програм, мало смо убрзали у изборној еуфорији, и испунили их ишчекивањама, надама... За неке су се снови ових дана обистинили, а неки су сваку наду изгубили... А управо на тим људским емоцијама, крхким, које су нам додатно сломиле вртоглаве цене у супермаркетима, телевизије су градиле свој програм. У недостатку садржаја, креативности, инспирације, јер су све приче одавно испричане, забавали смо се још једним ријалитијем, предизборном трком и изборном ноћи на готово свим телевизијама. Неки су били доследни својој „естетици“ и у стилу шоу програма и ријалитија, правили рејтинге, а гледаоци, гладни и жедни, хранили и појили на извору нових сензација. Други су, пак, ведрили и облачили, а опет на муци оних који само желе извеснију будућност и пунији тањир.  Ионако премијера нема јер смо стално у некаквој репризи, репризи живота... Сва надања и ишчекивања су усмерена за ту чувену ноћ, која нас такође неће много изненадити... Добићемо још један колачић испод калупа, баш онакав какав увек добијамо уз новогодишњу трпезу... Неће ту бити неког новог укуса, ароме, креације и инвентивности... кулинарских мајсторија. Када почистимо и последњи залогај чувене руске салате, опет ћемо се суочити са животом, такав какав јесте, и са репризама новогодишње ноћи, репризом живота, која ће се понављати читав јануар. Суштински, све ће остати исто... И ми, и наши животи, и телевизије...

Дуга ноћ, она пре Нове године, завршила се. Постизборна депресија наставила се и у време багдана и слава. Уместо смираја уз славску свећу и ближње, суочили смо са оним какви смо заправо и нашим одразом у огледалу, и проналажењу начина да се ублажи невесели живот. Оно што је за некога срећа, а за друге разочарање, за телевизије идеалан повод да опет харају, потпирују ватру, тражећи садржаје за попуњавање дугачких телевизијских минута. Опет смо се делили на ове и оне, на слављенике и губитнике, опет су се упирани прсти... Опет су се тражили кривци... Ковале теорије завере, тражили неки нови јунаци... А све уз помоћ медија. Аналитичари, добро позната лица, кружила су ТВ студијима, баш као на слави, од једног до другог домаћина... А заправо, никако да схватимо, да не може ТВ програм да буде замена за наше животе. Она би требало да буде успутна станица, где ћемо понекад стати и одморити се. Оно што тамо видимо, и није баш прави живот. И не треба да сањамо туђе снове... и туђе животе. Већ да га узмемо у своје руке... И видимо шта ћемо са њим. Да уз новогодишњу јелку загрлимо своје ближње и добро осмислимо какав живот желимо за све нас. Не слушајте баш увек шта нам се тамо каже... Живот је много више од тога. А хоћемо ли успети да се за њега изборимо, најмање зависи од телевизија. А највише од нас самих.