Dani zahvalnosti
Kada ste bili zahvalni na prvoj jutarnjoj kafi, zbog toga što ste se zdravi probudili jutros? Možda je vreme, baš u ove pretpraznične dane, da se dobro priupitamo...
Ovih dana baš ništa zanimljivo na TV! Poznata vam ta rečenica? Šaltamo kanale, onako besciljno... Tražimo nešto, ali ne znamo šta. Nešto što bi nam zagrejalo dušu, što bi nam zadržalo pažnju... Umirilo, a ne razljutilo... Opustilo, a ne razdražilo... Nekakvu istinu, a ne laž... A istine nigde. Jedina je ona da nam se televizije smeju u lice i da nam troše vreme, a samim tim i novac, bez nekog prevelikog truda. I može li nas danas uopšte nešto pokrenuti, zainteresovati, zaseniti...? Ili, pak, iznenaditi... Jer, sve što se može najgore videti, videli smo, upravo na tom takozvanom malom ekranu. Sve što smo čuli, čuli smo. Sada smo samo nemi. Nema dalje! Blenemo, i tako dan za danom... Naše blenjenje u isprazno nekome pravi rejting. Neko se ponosi onim čime se pametan sramoti. Izgleda da je ostao samo bezrazložan ponos, a srama odavno nema. Koriste se i nevini, a opet sve zarad gledanosti i nekakvih brojki. Ni to više nije dovoljno. Šta je sledeće?
Deca su nekada bila ne samo ukras sveta, već i studija onih nežnih, pitomih dečijih emisija u kojima se pričalo o vrlinama, o sitnim bezazlenim dečijim nestašlucima.... Gde su nestala ta deca sa naših televizija? Gde su, uopšte, nestala deca... Gde su nestale takve emisije? Gde su nestali ti autori, voditelji...? Gde su nestale pozitivnost i dobre namere? I kada smo decu počeli da upotrebljavamo zarad popularnosti i gledanosti? Nekada smo osuđivali one koji to rade zarad prošnje na ulici. A sada se to prenelo u etar.
Kada smo prestali deci da zapušavamo uši da ne bi čula, i da im zatvaramo oči da ne bi videla... Ili je danas sasvim okej da deca gledaju lascivne scene u prajm tajmu, da im uzori budu rijaliti zvezde, da prose za pažnju nas gledalaca... da su svedoci strahotnih priča, i to na naše oči. Pred svima... I onda se začuđavamo i pitamo zašto je jedan dvanaestogodišnjak počinio tako strašan zločin? I ko je kriv? Eto odgovora...
Međutim, ipak, nije sve tako crno u ove predstojeće blagdane... Uz ulične lampice koje su ovih dana zasijale na beogradskim ulicama i mnoštvo naših želja za ispod novogodišnje jelke, uglavnom materijalne prirode, zasvetlela je još jedna najsjajnija – svetiljka nade. Naime, gradska televizija Una dosetila se da pokrene zanimljivu kampanju pod nazivom „21 dan zahvalnosti” kojom će nas, do kraja godine, kroz inspirativne i poučne razgovore sa zanimljivim gostima, ali i svima onima koji su nas dotakli svojim sudbinama, hrabrošću i mudrošću, podstaknuti da razmišljamo i obraćamo pažnju na pozitivne stvari, događaje i ljude zbog kojih bi trebalo da se osećamo zahvalno. U narednim danima, kroz svoj program, kreativci ove televizije žele da nam prikažu samo pozitivne primere i priče, da nam plasiraju ljubav, empatiju, prijatne emocije, osmeh... da nam poruče – ima toliko lepih razlog, koji su tu pored nas, ali ih ne primećujemo, zbog kojih treba da budemo srećni, ponosni, zbog kojih treba da se osećamo bolje i ispunjenije. I zahvalnije.
Kada ste bili zahvalni na prvoj jutarnjoj kafi, toplom tušu, razgovoru sa ljubaznom prodavačicom, dobroj čaši vina sa prijateljima ili komšijama, zbog toga što ste se zdravi probudili jutros, na onim malim sitnim dobročinstvima? Možda je vreme, baš u ove pretpraznične dane, da se dobro priupitamo... Možda i nije sve tako crno. Možda se talas pozitivne energije prelije i na ostale kanale... Možda nije isplativo, popularno, komercijalno, možda neće doneti rejtinge, ali je za svaku pohvalu. Jer, počelo je da se dešava ...
