Дани захвалности
Када сте били захвални на првој јутарњој кафи, због тога што сте се здрави пробудили јутрос? Можда је време, баш у ове претпразничне дане, да се добро приупитамо...
Ових дана баш ништа занимљиво на ТВ! Позната вам та реченица? Шалтамо канале, онако бесциљно... Тражимо нешто, али не знамо шта. Нешто што би нам загрејало душу, што би нам задржало пажњу... Умирило, а не разљутило... Опустило, а не раздражило... Некакву истину, а не лаж... А истине нигде. Једина је она да нам се телевизије смеју у лице и да нам троше време, а самим тим и новац, без неког превеликог труда. И може ли нас данас уопште нешто покренути, заинтересовати, засенити...? Или, пак, изненадити... Јер, све што се може најгоре видети, видели смо, управо на том такозваном малом екрану. Све што смо чули, чули смо. Сада смо само неми. Нема даље! Бленемо, и тако дан за даном... Наше блењење у испразно некоме прави рејтинг. Неко се поноси оним чиме се паметан срамоти. Изгледа да је остао само безразложан понос, а срама одавно нема. Користе се и невини, а опет све зарад гледаности и некаквих бројки. Ни то више није довољно. Шта је следеће?
Деца су некада била не само украс света, већ и студија оних нежних, питомих дечијих емисија у којима се причало о врлинама, о ситним безазленим дечијим несташлуцима.... Где су нестала та деца са наших телевизија? Где су, уопште, нестала деца... Где су нестале такве емисије? Где су нестали ти аутори, водитељи...? Где су нестале позитивност и добре намере? И када смо децу почели да употребљавамо зарад популарности и гледаности? Некада смо осуђивали оне који то раде зарад прошње на улици. А сада се то пренело у етар.
Када смо престали деци да запушавамо уши да не би чула, и да им затварамо очи да не би видела... Или је данас сасвим океј да деца гледају ласцивне сцене у прајм тајму, да им узори буду ријалити звезде, да просе за пажњу нас гледалаца... да су сведоци страхотних прича, и то на наше очи. Пред свима... И онда се зачуђавамо и питамо зашто је један дванаестогодишњак починио тако страшан злочин? И ко је крив? Ето одговора...
Међутим, ипак, није све тако црно у ове предстојеће благдане... Уз уличне лампице које су ових дана засијале на београдским улицама и мноштво наших жеља за испод новогодишње јелке, углавном материјалне природе, засветлела је још једна најсјајнија – светиљка наде. Наиме, градска телевизија Уна досетила се да покрене занимљиву кампању под називом „21 дан захвалности” којом ће нас, до краја године, кроз инспиративне и поучне разговоре са занимљивим гостима, али и свима онима који су нас дотакли својим судбинама, храброшћу и мудрошћу, подстакнути да размишљамо и обраћамо пажњу на позитивне ствари, догађаје и људе због којих би требало да се осећамо захвално. У наредним данима, кроз свој програм, креативци ове телевизије желе да нам прикажу само позитивне примере и приче, да нам пласирају љубав, емпатију, пријатне емоције, осмех... да нам поруче – има толико лепих разлог, који су ту поред нас, али их не примећујемо, због којих треба да будемо срећни, поносни, због којих треба да се осећамо боље и испуњеније. И захвалније.
Када сте били захвални на првој јутарњој кафи, топлом тушу, разговору са љубазном продавачицом, доброј чаши вина са пријатељима или комшијама, због тога што сте се здрави пробудили јутрос, на оним малим ситним доброчинствима? Можда је време, баш у ове претпразничне дане, да се добро приупитамо... Можда и није све тако црно. Можда се талас позитивне енергије прелије и на остале канале... Можда није исплативо, популарно, комерцијално, можда неће донети рејтинге, али је за сваку похвалу. Јер, почело је да се дешава ...
