Slavni, a loši đaci

Kada se govori o slavnim naučnicima, umetnicima i pronalazačima, prva misao je da su to ljudi briljantnih karijera, počevši od đačkih i studentskih dana. Ali, među njima ima i takvih koji su u mladosti bili loši đaci i studenti, a neki čak i lošeg, huliganskog ponašanja. Na spisku takvih „nestašnih” su mnoga slavna imena: tvorac periodnog sistema hemijskih elemenata Dmitrij Mendeljejev, autor novog pravca u geometriji Nikolaj Lobačevski, osnivač kosmonautike Konstantin Ciolkovski, pronalazač Tomas Edison, pisac Gistav Flober, filmski producent Volt Dizni, fizičar Stiven Hoking itd. Za loše đake i studente to je uteha i opravdanje, ali i podstrek, jer „konac delo krasi”.

Pogledajmo i njihove biografske karakteristike iz mlađih dana.

Hemičar Dmitrij Mendeljejev je bio poslednje, sedamnaesto, dete u porodici. Da se ne bi dosađivao kod kuće bez braće, njega su dali u školu sa sedam godina. Pošto su u školi primali decu sa osam godina, on je morao da provede u prvom razredu dve godine: jednom volonterski i drugi put kao obavezni učenik. U srednjoj školi Mendeljejev je često dobijao loše ocene, posebno iz latinskog jezika. Zbog tog predmeta njegovo ime je često bilo na tabli za loše đake, a umalo nije ponovio razred i bio isključen iz škole. To se nije dogodilo zahvaljujući savetu gimnazije, gde su se s uvažavanjem sećali njegovog oca koji je ranije bio direktor te iste škole.

Mladi Mendeljejev se često tukao, a jednom prilikom je učestvovao i u dvoboju kada ga je izazvao sin žandarmerijskog oficira. Kasnije, već u poznim godinama, Mendeljejev je upoređivao svoje bolove s dečjim incidentima: „Boli celo telo, kao posle naše tuče s neprijateljima na mostu.” Posle smrti svog oca preka i izazivačka narav budućeg naučnika se smirila i on je počeo odgovorno i sistematski da uči.

U dobijenom maturskom svedočanstvu 1849. godine pisalo je da je Mendeljejev ostvario dovoljan uspeh iz religije i ruske književnosti, dobar uspeh iz pravnih nauka, sudskog sistema, fizičko-matematičkih nauka, istorije i geografije i vrlo dobar iz ruskog jezika i umetnosti. Kroz godinu dana on se upisao u Glavni pedagoški institut u Peterburgu i 1855. godine završio je studije sa zlatnom medaljom, a 1869. godine objavio u vidu tablice svoj opšte priznati periodni sistem hemijskih elemenata.

Lobačevski u policiji

Matematičar Nikolaj Lobačevski sa svoja dva brata upisao je gimnaziju u gradu Kazanj 1802. godine, gde je nastavio studije pošto je jedva položio prijemni ispit, i to iz drugog pokušaja. Na univerzitetu Lobačevski je učio prilježno, ali se prepirao s profesorima, stalno pravio ispade, pa je dospeo i u novine na stranici za delinkvente.

Jednom prilikom Lobačevski je završio u policijskoj stanici, jer je učestvovao u tuči. A drugi put je ušao u dvorište univerziteta jašući kravu i naočigled rektora počeo je da izvodi cirkusku akrobatiku! Zbog toga je izgubio status studentskog rukovodioca i pravo na participaciju za udžbenike.

U školskom izveštaju za 1811. godinu Lobačevski je zauzeo prvo mesto po lošem ponašanju. U njegovoj fakultetskoj karakteristici pisalo je:

„Lobačevski najstariji je u poslednje tri godine bio u većini slučajeva lošeg ponašanja, u ponavljanim značajnim ispadima više puta je davao loše primere svojim drugovima, mnogo puta je bio kažnjavan, ali se nije popravljao; po karakteru je svojeglav, često neposlušan, zanesenjak koji ima pogrešne ideje; u knjizi za kazne zapisan je 33 puta.”

Za svoje loše ponašanje Lobačevski se kasnije javno izvinio i obećao da će se popraviti, pa je dobio stepen magistra matematičko-fizičkih nauka. Godine 1914. on je postao profesor univerziteta, a zatim je naučni svet prijatno iznenadio svojom revolucionarnom teorijom o neeuklidskoj geometriji.

Osnivač kosmonautike Konstantin Ciolkovski je odredio kosmičke brzine tela i zahvaljujući tim otkrićima sovjetski inženjeri uspeli su da naprave raketu i pošalju čoveka u svemir. Ciolkovski je počeo da uči azbuku s pet godina a za svako naučeno slovo dobijao je kopejku od svoje majke. Prema njegovom autobiografskom tekstu Karakteristike iz mog života, u školi mu je nastava bila spora i mučna. Otac je pokušavao da ga poduči, a mali Konstantin je to sve doživljavao kao stres. Strasno je čitao sve što mu je došlo do ruku. Voleo je da sanjari i čak je plaćao mlađem bratu da sluša njegove „gluposti”. Mnogo je igrao loptu, puštao zmajeve, klizao i dobijao batine zbog tuče sa starijim bratom i neposlušnosti prema roditeljima. Kada je imao desetak godina, zbog jake prehlade i preležanog šarlaha ogluveo je. Tako je postao, po sopstvenim rečima, „nenormalna osoba i bogalj”. Prvi razred je upisao tek sa 12 godina. Gluvoća ga je mučila i ometala njegovo gimnazijsko obrazovanje. Ponašao se nedolično i bivao stalno kažnjavan. Posle majčine smrti počeo je da uči još gore. Drugi razred gimnazije je ponovio, a u trećem razredu je isključen iz škole uz preporuku da upiše tehničku školu. Od tada je postao samouk, postavio desetine naučnih eksperimenata i zadužio čovečanstvo svojim velikim naučnim otkrićima.

Tomas Edison, pronalazač sijalice, fonografa, telegrafa, filmske kamere i mnogih drugih aparata, pristalica jednosmerne struje, veliki rival našeg Tesle, u školi je bio nestabilan i hiperaktivan učenik, pa ga je učitelj otpustio iz škole posle samo tri meseca. Sedmogodišnji Edison obrazovanje je nastavio samouk, uz pomoć svoje majke. Počeo je da guta sve dostupne knjige: Čarlsa Dikensa, Vilijama Šekspira, udžbenike eksperimentalne fizike...

Sa samo 12 godina od svoje prve ušteđevine (prodavao je novine u vozu) napravio je malu fizičko-hemijsku laboratoriju u podrumu svoje porodične kuće. Nikada više nije kročio u školu, ali je već sa 19 godina ostvario svoj prvi izum i prijavio svoj prvi patent – telegraf s predajnikom i prijemnikom Morzeovog koda! Ostvario je preko hiljadu svojih patenata iz različitih oblasti elektrotehnike.

Gistav Flober, slavni francuski pisac, autor čuvenog romana Gospođa Bovari, u školi je imao reputaciju nemirnog i lošeg đaka i što je posebno zanimljivo bio je loš u pravopisu. Za razliku od njega, njegov stariji brat bio je izvanredan učenik i ponos svoje porodice. Iskušenja pisca romana Gospođa Bovari nastaviće se u visokom obrazovanju. Njegovi roditelji želeli su da on postane advokat, nagovarali su ga da studira prava. Flober pristaje, ali se ubrzo razočarao u pravne nauke. Tri godine kasnije napustio je univerzitetske klupe delom i zbog svojih epileptičnih napada i posvetio se pisanju. Zanimljivo, voleo je selo u kome je do kraja života živeo, a kada je imao inspiraciju, pisao je čitavog dana, da bi uveče sve to sveo na nekoliko sjajnih rečenica.

Ajnštajnovi problemi s govorom

Volt Dizni, filmski producent, „otac” Mikija Mausa i Paje Patka, nije voleo školu. Pored srednje škole, noću je pohađao i Akademiju lepih umetnosti i crtao stripove za školske novine, pa se dešavalo da usled umora zaspi na času. U srednjoj školi je poslao pismo svom direktoru da izrazi svoju averziju prema obrazovnom sistemu. Mladi Volt je imao loše ocene, pa je sa 16 godina prekinuo školovanje. Prijavio se za vojsku u toku Prvog svetskog rata, ali je odbijen jer je bio maloletan, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je vozio kola hitne pomoći.

I u novijoj istoriji nauke bilo je velikih naučnika koji se u školi nisu proslavili. Poznati britanski fizičar Stiven Hoking bio je jedan od najgorih učenika u svom razredu, premda je pokazivao veliko interesovanje i talenat za neke predmete, posebno za fiziku.

Ovom uglednom društvu mogu, samo donekle i uslovno, da se pridruže: genijalni Albert Ajnštajn, filmski režiser Stiven Spilberg, bivši premijer Ujedinjenog Kraljevstva Vinston Čerčil i američki pisac, publicista, pronalazač i diplomata Bendžamin Frenklin.

Albert Ajnštajn nije bio loš učenik (suprotno ustaljenom mišljenju u nas), ali nije bio briljantan školarac. Kasno je progovorio, a govorni jezik mu išao teško, pa su se roditelji plašili da li će uopšte naučiti da govori. U školi nije voleo da uči napamet, bio je nepažljiv na času, veoma spor, osrednji u jezicima i odličan iz matematike i fizike.

I slavni filmski režiser briljantne karijere, dobitnik nekoliko Oskara, Stiven Spilberg, ne može da se pohvali uspehom u školskim danima. Zbog niskih ocena u školi nije mogao da postane student na Univerzitetu Južne Kalifornije, pa je upisao Univerzitet Long Bič.

Vinston Čerčil nije bio loš đak, ali je imao reputaciju veoma nedisciplinovanog učenika. Njegov otac nije bio zadovoljan rezultatima svog sina, pa je Vinston napustio školu i upisao se, iz trećeg pokušaja, u Kraljevsku vojnu školu.

Bendžamin Frenklin je u desetoj godini napustio formalno obrazovanje, ali je kasnije bio neobično uspešan u različitim oblastima. Jedan je od autora Deklaracije o nezavisnosti SAD.

*redovni profesor univerziteta u penziji