Sloboda i pravo da se ne jede isto
Naš diplomatski predstavnik koji je sačekao pred hotelom, kao da pogađa misli, upozorio me je: „Ko u Kini ostane nedelju dana napiše roman; ko ostane mesec dana napiše članak; ko ostane godinu dana, ako je inteligentan - ćuti!”
Poštovani čitaoci,
u ovoj rubrici od sada ćete imati mogućnost da čitate tekstove objavljene u Kulturnom dodatku „Politike”. Za početak, odabrali smo mali izbor iz ovogodišnje produkcije. Ubuduće, između dve subote postavljaćemo po nekoliko tekstova dnevno iz aktuelnog broja.
Vaša „Politika”
Najzad! Tačno u 15 č voz je ušao u stanicu Kanton. Stigli smo u Kinu.
Preda mnom tu, na stolu u hotelskoj sobi, leži ova sveska s okrenutim belim listom. Treba da pribeležim prve utiske. Treba da budem iskren. Treba da zaboravim sve što sam o današnjoj Kini doznao iz štampe koja je, takoreći, širom sveta i bez izuzetka, imala političkih razloga da bude neobjektivna i da zaboravim, što će biti još mnogo teže, otpore koje oprezan čovek pruža plaćenoj štampi.
Kad se i najoprezniji čovek uhvati ukoštac s laži ili s konstrukcijom nečijeg interesa, tako često načini novu konstrukciju, pozitivnu uz inat, ružičastu uz inat, nadežnu uz inat! Poznajem veliki broj nekadašnjih revolucionara u mojoj zemlji koji su u sebi konstruisali komunistu jednostavno i isključivo zato da bi se duhovno distancirali od prljavog starog društva. Posle, kad su u realizovanom Novom društvu potražili onog komunistu u sebi, nisu mogli da ga nađu. Prava žalost je počela kad komunistu nisu uspeli da nađu ni u drugima. Možda ekonomske razlike u promašenim revolucijama ne moraju biti veliko zlo. Ali u tom slučaju, falsifikovani ili stvarni svejedno, opšti ekonomski prosperitet nije veliko dobro. Revolucije se, kao i sve velike stvari, dižu, rastu i propadaju pre svega i, možda isključivo, na moralnom i duhovnom planu. A u moralu, u najvažnijoj sferi duhovnosti, laž, falsifikat, prevara, denuncijacije, politička kombinatorika, netrpeljivosti, ne mogu biti sredstva za kupovinu neke nove, dotle nepostojeće istine.
Priznajem: u Kinu sam pošao s nemalom nadom da ću pronaći nešto što je u mojoj zemlji oskrnavljeno. Nade i očekivanja imaju tu neprijatnu osobinu da rastu! Kad počnemo da očekujemo mnogo, zalećemo se pa zamišljamo još više. Treba biti hrabar i postojan, tih i nepoverljiv, otvoren za sve i hitar da se izbegne propaganda. Treba moći izbeći cementne injekcije propagande.
Prvi utisci o Kini – to je ono što sam mogao da vidim, ponavljam da vidim kroz prozor voza na putu jedva sto kilometara dugačkom, što sam mogao da vidim na železničkoj stanici u višemilionskom Kantonu, da vidim iz taksija na putu od stanice do hotela Tung Fang. Ali to što sam mogao da vidim, to nisu odgovori na pitanja koja sam sebi postavljao poslednjih godina. To su, u stvari, nova i vrlo teška pitanja.
I sad imam osećanje da sam poslednji čovek na svetu koji bi na ta nova pitanja mogao da pruži makar i približno zadovoljavajuće odgovore. Sećam se iz gimnazije onog, izgleda večitog, principa loših đaka – kad ne znaju lekciju, kad nemaju odgovor, loši đaci još nekoliko puta ponavljaju pitanja profesora da bi dobili u vremenu, da bi odložili neodložno. Pristajem, a šta mi je drugo preostalo, da se ponašam kao loš đak. Biram, a šta bih drugo mogao da izaberem, da se sećam svih detalja, nevažnih najčešće, iz sveta iz kojeg sam pošao i koji je u avionima, na aerodromima, u hotelu Miramar, u malim kineskim restoranima u Hongkongu (i u restoranu Hongkonga u Parizu), u selfservisima i antikvarnicama, u pristaništu Kovlun, čak i na maloj kolonijalnoj železničkoj stanici Kovlun, s koje smo krenuli jutros nešto posle osam sati. Dalje su ona pitanja na koja ne znam odgovore, pitanja koja ću, sigurno, do kraja boravka u Kini neprestano ponavljati kao loš đak da bih odložio poraz.
Pre manje od mesec dana, kad sam po povratku iz Rovinja pokušao da organizujem i usaglasim rad u ateljeu i rad za hleb u Beogradu, javio se jedan stari i pouzdani prijatelj s nadrealističkim pitanjem: „Da li želiš da putuješ u Kinu?!” I moj odgovor je dabome bio nadrealistički: „Želim!” Ko je mogao da se nada da će se putovanje obistiniti? Ali ono se, eto, obistinilo. Nažalost! I ponoviću još deset puta glasno s prozora iz sobe na četvrtom spratu hotela Tung Fang u ovo mlako i gnjilo tropsko predvečerje – nažalost!
Nažalost ostavio sam atelje pun našpanovanih belih platna pred kojima sam mogao, bar, da imam iluziju da znam šta umem i šta moram. Nažalost, ostavio sam jedan mali i zatvoren svet zadovoljstva, sazdan od obične sreće i od običnog trajanja i koji podrazumeva nadu da negde postoji nešto neobično i veliko, čisto i što neometeno i neodoljivo raste. Nažalost, jer sam mogao da verujem da se pravda plaća sirotinjom za sve, odnosno da je kolektivno nemanje jedina moguća realizacija kolektivnosti.
Mirisi! Pa šta, pobogu, u ovom svetu tako napadno miriše drukčije nego igde. Umirila me Vera koja je odlomila grančicu nekog meni dotle nepoznatog rastinja u hotelskom parku. Dobro je, tropske biljke nisu ni u kakvoj vezi s ovom varijantom socijalizma.
Znači nema beležaka o prvim utiscima! Odgovori na pitanja su odloženi.
Osećanje straha
Polazak iz Hongkonga zakazan je jutros za osam i dvadeset pet. Na stanici Kovlun, maloj, neuglednoj i starinskoj, jer nije bilo razloga da se gradi veća, pošto je železnički saobraćaj s Kinom neznatan, dočekali su nas predstavnici kineske putničke agencije. Činovnici uljudni, precizni, predusretljivi. Za nekoliko minuta sve formalnosti bile su obavljene. Naš prtljag preuzeli su Kinezi i oni će nas, pošto u našem prisustvu bude pregledan na kineskoj strani granice, čekati u hotelskoj sobi u Kantonu. Čovek se oseti lakše bez okova spakovane sitne svojine. Voz u koji smo seli je prljav, mali, tandrkalo. Neki prodavci slatkiša, pića i cigareta, starci sumnjive čistoće, kompletiraju atmosfere sa železničkih stanica Lapova i Lajkovca. Nismo takoreći ni krenuli iz Hongkonga, a već nema ni traga od bleska i bogatstva ovog grada. Voz mili i klima kroz takozvane Nove teritorije, kroz nekih stotinak kilometara do kineske granice. Samo kontrasti! Bogatstvo Engleza i beda domorodaca. Bogatstvo Engleza razumem – teško je živeti daleko od svoje zemlje u sirotinji i nemaštini; bedu domorodaca ne razumem – pročitao sam da je ovde standard viši nego u bilo kom delu Azije. Kako li tek izgledaju ti bilo koji delovi?
Pejzaž, sva sreća, sve više liči na slike Šen Čua i njegovih sledbenika. Ta je uteha izrasla baš iznad terena za tenis i rekreaciju riđih engleskih brkajlija.
Ne beležim imena stanica. Niti pamtim. Čekam onu poslednju zbog koje sam krenuo i zbog koje su mi noge sad tako male i srce tako veliko. Stižemo i do te granične stanice. Zove se Lo Vu! Izlazimo iz voza. Ovo osećanje nečeg nestvarnog i nemogućeg imao sam pre dvadeset godina kad sam prvi put prešao granicu svoje zemlje. Sećam se da sam se i onda čudio kako je na tom začaranom mestu, s one strane normalnih ljudskih mogućnosti, sve isto kao i na svakom drugom mestu. Trebalo mi je nekoliko putovanja u inostranstvo pa da se ovo osećanje smanji do podnošljivosti koja nije u stanju da pokvari zadovoljstvo putovanja. Objavio sam, davno još, sijaset reportaža iz Pariza, Italije i Egipta, objavio sam jednu knjigu putopisa i novinari i sačinitelji intervjua vazda su me pominjali kao okorelog putnika i svetskog čoveka. Nisam mogao tada da im protivurečim da ih ne bih razočarao.
Nisam hteo da priznam da se na svakom putovanju bojim, kad manje kad više, kelnera i policajaca, trgovaca i prostitutki, činovnika svih vrsta, osrednjih slikara i strogih staraca.
I evo, sad se ono prvo i najjače osećanje straha i nelagodnosti od pre dvadeset godina javilo ponovo na maloj stanici Lo Vu.
Izlazimo iz voza. Predajemo pasoše i posle manje od pola sata čekanja, s ručnim prtljagom u rukama, prelazimo pešice mali pokriven most i ulazimo u Republiku Kinu. Na svakih nekoliko koraka po jedan kineski vojnik. Vojnici dečjeg lika i rasta gledaju nekako iznad naših glava, nekako pored nas, nekako kroz nas, u nešto svoje i važnije, bez predrasuda. Hteo bih da to kažem direktoru Lazoviću, ali se bojim da on ne pomisli da hoću da mu napravim kompliment. Ipak se odlučim i kažem mu na šta u tom trenutku mislim. On zastane. Gleda u zemlju i ćuti. A onda me samo stegne za mišicu i produži put. Još jedan gol za ekipu dobre volje i ljudskog sporazumevanja.
Prevarena mladost
Ulazimo u staničnu zgradu. Blistava, skoro zabrinjavajuća čistoća. Odgonetam šta me je to zapanjilo u susretu s Kinezima – pa ovo je narod mladića i devojaka. Svi službenici, vojnici, kelneri (sramota me je da ih tako nazovem; ova gnusna reč izmišljena je da poveća osećanje važnosti kod važnih), svi su mladi. I ne samo da je rasna odlika takva da se starost počinje primećivati u poodmaklim godinama nego kod Evropljana; Kinezi na granici, oni, dakle, u koje se ima najviše poverenja, takoreći su – deca! To ne bi moralo da bude zlo po sebi, ali ja se suviše dobro sećam kako su evropski nazovisocijalizmi koristili neformirane duše za učvršćenje vlasti. Sećam se razloga zbog kojeg je jedan moj mlađi prijatelj, koji je kasnije izrastao u briljantnog intelektualca visokog morala, izbačen iz partije nekoliko meseci posle rata. Odbio je da kao svoj partijsko-omladinski zadatak smatra naredbu da svakog jutra cepa drva i loži kupatilo jednoj znamenitoj kobilači koja ni do dana današnjeg nije prestala da drži šuplje usrećiteljske govore. Sad jednostavno ne pristajem da verujem da ovi mali Kinezi lože kupatila užirenim debelim Kineskinjama na vrhu marksizma-lenjinizma! Ovi mali Kinezi odeveni su svi isto – u čiste i vrlo siromašne haljetke. Neki od njih govore engleski, neki francuski, neki imaju očigledno više funkcija, neki imaju, opet očigledno, najviše funkcije, ali su svi u istim odelima, ponašaju se isto. Ne znam šta bih dao za sigurnost da se ne varam. Ne znam šta bih dao da ova mladost ne bude prevarena.
Čitao sam, u Kini je pre dolaska Mao Cedunga na vlast svake nerodne godine trideset procenata stanovništva terorisano strahom smrti od gladi. U današnjoj Kini nikom ne pada na pamet da može da umre od gladi. Ako je samo to tačno, samo toliko, spreman sam da se odreknem svih zahteva za slobodom umetnosti, za slobodom mišljenja čak. U mojoj zemlji umesto slobode i prava da se ne misli isto, ponuđena je sloboda i pravo da se ne jede isto. Zvuči kobno, ali naš tamo podsmeh na reč „uravnilovka” bio je početna faza sebičnosti. Ovaj podsmeh trebalo je da pokrije, i pokrio je, moralnu i opštu duhovnu nedoraslost cele jedne garniture koja se instalirala na vlasti.
Carinska kontrola je skoro formalna. Ipak, popunjava se suviše formulara. Manija formulara došla je i u Kinu i u Jugoslaviju iz Rusije kao i monumentalno uljano slikarstvo bogato zastupljeno i ovde u staničnoj zgradi. Povodom ovih desetak glomaznih uljanih slika:
Zabeležio sam neki dan u avionu jedan svoj utisak pred reprodukcijom neke savremene kineske slike viđene u njihovoj ambasadi. Treba, da bi mi savest ostala mirna i oči otvorene, odmah sad da priznam da su ono moje poverenje i nade u likovni (što bez sumnje znači i jedini) smisao slikarstva bili veštački konstruisani. Slike ove glomazne, u glomaznim ramovima, nisu socijalističko slikarstvo iz prostog razloga što nisu slikarstvo. One nisu čak ni antislikarstvo, što bi bilo, na određen način, sjajno, podsticajno, moćno! Ove slike su jednostavno malograđanske sovjetske mazanflarije koje povlađuju neznanju, duhovnom nenaporu, klimi tuge. Lica ljudi u prvom planu su ružičasta (nijedno lice Kineza pored mene nije takvo), pozadine i pejzaži nisu iz Kine, nisu ispod ovog neba. To je neka zemlja uopšte, neke šume uopšte, neke vode teku tek da teku. Ali ja i ne znam da su velike likovne istine otkrivene u nemirno doba, usputno uz velika socijalna pregnuća. Bogatstvo i stabilnost dvorova Tang dinastije na primer, snabdevala je i slikare izvesnom sigurnošću. Kad sam, pre dvadeset godina prvi put boravio u Parizu, video sam, reprodukovan u nekom časopisu, čuveni pejzaž Čan Ce Kiena Prolećni predeo s putnicima pored široke reke. Doznao sam da je delo tih dana, posle vekova, prvi put izloženo u Pekingu. Nisam nikad zaboravio ovo delo jednostavne lepote, razapeto u format s tako nepogrešivom sigurnošću, da sam, eto, zbog jedne kineske slike počeo da ne volim francuske impresioniste koji su pouke japanskih pejzažista (Japanci su oduvek likovne lekcije primali iz Kine) shvatili više kao rezervoar šarma nego kao čvrst misaono likovni sistem.
Kuća iskrenih prijatelja
Najzad nas puštaju u udobne, svetle, čiste čekaonice. Mnogo čipke, veza i svakog ručnog rada. Postoji jedna, sigurno ne od juče, osobina Kineza i koja je vidljiva čim se zakorači u ovu zemlju. To je strpljivost! I ova besprimerna urednost i čistoća proizlaze iz strpljivosti!
Stalno muzika! Glasna i mobilizatorska. Svakih nekoliko minuta prekidaju se melodije narodne muzike, četvrttonske i odnekud uznemirujuće i grunu, moćno se oglase prvi akordi Internacionale. Možda je melodija Internacionale najsrećnija pozajmica kineskih komunista iz Evrope. Zašto je Mao za svoje veliko osećanje pravde i za svoju stvarnu organizacionu moć morao pošto-poto da priveže jednu uvezenu ekonomsku teoriju s naknadno skrpljenim elementima filozofije?
Uvode nas u restoran. Ručak je besplatan. To mu dođe kao počast. Tvrdi, zakopčani zapadnoevropski trgovci, podozrivi valjda, pa zato do maločas ovoliko tihi, raskravili se i razvedrili. Govore sve glasnije. Najzad je to normalna ljudska galama. I parole u restoranu, na sreću i za dobar apetit, manje su mučne. „Dobrodošlica prijateljima svih naroda sveta!” Na kineskom reč hotel kad se bukvalno prevede glasi „kuća prijatelja”, a reč ambasada – „kuća iskrenih prijatelja”. Mislim na neke detalje iz kineske Kulturne revolucije. I mada sam evropske novinske izveštaje iz Kine onog vremena primao više nego s rezervom (evropski politički izveštač je vrlo često duhovni đilkoš) neki podaci nisu mogli da budu izmišljeni i nisu se, to je izvesno, mnogo slagali s prevodom reči „ambasada” na kineski jezik. Jer, na kraju krajeva, kako je mogla da bude napisana direktiva: „Onemogućiti san, ishranu i normalan život stanovnicima kuće iskrenih prijatelja!”
Ručak ovaj nije ručak. To je zapanjujuća gozba! Znam da bi bilo pošteno da se upitam ili da nekog upitam: Zašto? Zašto je potreban ovako bogat ručak? Zašto? Ali ja se ne pitam i nikog ništa ne pitam. Savonarole u nama žive samo povremeno i najčešće kad smo gladni. I ja sam sad omamljen ovim mirisima, svesrdno predan uživanju u jelu. Na ogromnim okruglim stolovima sva ona neuporediva hrana poznata iz kineskih restorana širom Evrope, samo ovde, čini mi se, s još više rafinmana, s dodatkom neke lucidnosti u aranžiranju. Da li nam se devojke koje služe podsmevaju? Postavio sam isto pitanje, glasno, Lazoviću. On je kategoričan. Ne veruje. Ni ja ne verujem i to zato što je podsmeh privatna navika a ne kolektivna, što je rezervisana za slabe, nesigurne i nesrećne. A ova kineska mladost nije ni nesigurna ni nesrećna.
Ne usuđujem se da ne pomenem crna jaja. Spremljena su na taj način što su stajala zakopana u zemlji, ne znam ni sam koliko dugo vremena. Sad, izvađena i bez ljuske izgledaju kao da su načinjena od muranskog crnog stakla a ukus njihov se dugo i sporo razilazi po nepcima, neuporediv s bilo čim što sam do sada probao. Ne bih ni voleo da u kom bilo kraju sveta još jedanput naiđem na ova crna jaja. Ona su jedinstven detalj jednog nezaboravnog podneva na jugu Kine.
Posle gozbe, duhovno pomalo oronuli (zar je to bio njen cilj?) ulazimo u kineski voz. Svetao je i naravno čist, s udobnim foteljama. Kasnije, na stanici u Kantonu, primetio sam da ovaj voz za strance nije izuzetak, da su i vozovi za narod isti, isto svetli i s udobnim foteljama. Još kasnije, za večerom u hotelu, jedan naš diplomatski službenik potvrdio je da su svi vozovi širom Kine baš ovakvi kao ovaj kojim smo doputovali. Voz je udoban i tih kao da je na gumenim točkovima. Vrlo je spor. Prosto klizi kroz zemlju poznatu sa slika iz davnina. Klizi kroz zemlju prelepu u kojoj se ljudska ruka odvajkada, izgleda, takmičila s prirodom kako da formu pojednostavi, da je sublimira, da je stilizuje. Sela su zbijena, pedesetak kuća s kulom u sredini. Često su opasana visokim zidom. Krišom crtam. Bojim se, ne znam ni sam od čega. Ponašanje Kineza ne inspiriše strah.
Kineske devojke, devojčice ozbiljnog lica s viticama crne, oštre kose i u besprekorno belim bluzama, bez odmora služe vrlo ukusan zeleni čaj. Popio sam već nekoliko šolja ovog čaja. Prija mi. Osećam da je lekovit.
Fasade života
Zemlja je izvanredno obrađena. Kuće su oronule i zapuštene. Zemlja je kao vrt. O svakoj biljci, struku, vlati, vođeno je računa. Uloženi su ljubav i strpljenje, briga i nada. Kuće su klonule prosto od ljudske nebrige. Kladio bih se da za poslednjih deset godina u ovoj zemlji, za mene tek sto kilometara dugoj, nije potrošen nijedan gram farbe osim za parole. I na stanicama na kojima se zadržavamo po nekoliko minuta, zgrade su u istom stanju. Nijedan prozor, nijedna vrata nisu ofarbana. Trunu! Podatak je tako upečatljiv, tako se baca u oči, da su ga mnogi iz ovog inače nezainteresovanog društva primetili i pomenuli.
Zemlja je hrana, a hrana je čovekov život, osnovni fizički uslov da se misli i planira. Kuća je fasada života. Spoljna mera! Prolazeći malo kasnije taksijem ulicama Kantona ova uteha mi nije bila dovoljna.
Ali ljudi se osmehuju. Svi se osmehuju. Stižemo u Kanton.
Mnogo ljudi na peronima. Mnogo parola, muzike. Stanica je mala i neugledna. O ulicama i kućama, o gradu koji se vidi iz taksija – pisaću! Prvi utisci se u vodu bacaju!
Naš diplomatski predstavnik (J. D.) koji je sačekao pred hotelom, kao da pogađa misli, upozorio me je: „Ko u Kini ostane nedelju dana napiše roman; ko ostane mesec dana napiše članak; ko ostane godinu dana, ako je inteligentan – ćuti!”
Hvala!
*Odlomak iz knjige „Putopisni dnevnici” koju je kao drugo izdanje objavila Geopoetika (prvo izdanje 2006), povodom 100 godina rođenja našeg umetnika.
