Do Barica asfaltnim putem
Malo selo bogate istorije u opštini Plandište biće sve zelenije: sadnice bele i crne topole posađene su na više od deset hektara
Kad prođete Lokve, Janošik i Jermenovce, naiđete na Barice.
Dugačko kilometar i po i široko samo 600 metara, od tri ulice po dužini i šest po širini, sve pod pravim uglom, prostire se ovo seoce u opštini Plandište. Tu su kuće panonskog tipa, mesna kancelarija, pošta, ambulanta, dom kulture s amfiteatrom, dečji vrtić, osnovna škola na rumunskom jeziku, kojim ovde govori oko 300 meštana. Daleko je to manje od vremena pre Drugog svetskog rata, kada je selo polako počelo da se prazni. Ipak, sredovečni meštani svoje Barice ne bi menjali ni za šta. Vredi živeti ovde, kažu, kada pitate kako se desilo da ostanu.
„Volim svoje dvorište, kuću, a čovek se i navikne na to svoje, pa ne znam ni kako bih se snašao negde drugo. Radim zemlju, imam i svoju baštu u zadnjem dvorištu. Ovde je život, miran kraj i dobri ljudi”, priča seljanin u prolazu.
Za Barice se može reći – ni manjeg sela ni više priča i legendi.
U zabeleškama paroha Jona Neagoje navodi se da je naselje nastalo još 1521. dolaskom šest porodica iz Transilvanije bežeći pred Turcima, sve prevlačeći sa sobom i uz pomoć 20 volova – crkvu brvnaru. Selo se širilo bez plana sve dok Vojna granica i Marija Terezija nisu uveli reda, pa su ulice planski ušorene.
Drugu verziju dao je Feliks Mileker, kustos vršačkog muzeja, u „Letopisu opština podunavske oblasti” gde navodi da se Barice prvi put pominju 1713. pod nazivom Janoš, vrlo brzo i kao Sent Janoš, a 1922. kao Sveti Jovan.
Sredinom pedesetih godina prošlog veka selo menja ime u Barice, najverovatnije zbog niskog, vodenog terena na kome je izgrađeno.
Do Barica se danas stiže sveže asfaltiranim pravcem Jermenovci–Plandište. Istu podlogu polako dobijaju i seoski sokaci, a od pre nekoliko godina ovde se pije voda iz novog bunara.
Na teritoriji opštine Plandište aktuelan je i projekat pošumljavanja zelenih površina, erozivnog zemljišta i depresija. Prve sadnice posađene su baš u Baricama i to na više od deset hektara. Tako će selo dobiti zelene špalire vetrozaštitnih pojaseva od oko 12.000 sadnica bele i crne topole i mečje leske.
Pop i kletva
Seoska hronika beleži i „aferu” koja se i danas pamti. Glavni akteri su bračni par i ovdašnji sveštenik, u toliko prijateljskim odnosima da su učestale posete izazvale seoska ogovaranja. Tako se desilo da je pop, kao i obično, navratio i zatekao domaćicu kako prede. Samo što je pitao gde joj je muž, ovaj se pojavi i napade ga da želi da mu ženu preotme. Popa je svezao za drvo nasred dvorišta! Vest je dospela i do vladike, koji je „poslom” došao u selo, i sve naglas se pomolio tokom službe: „Ako je sveštenik kriv, neka se osuši tako vezan za drvo, ali ako nije kriv, neka se osuši drvo. U selu neka zauvek zavlada nesloga i meštani sve što im bude potrebno neka traže u drugim mestima”, izrekao je neobičnu molitvu vladika.
Legenda koju je zapisao Vikentije Jovanović, novinar i urednik radio Novog Sada redakcije na rumunskom jeziku, i objavio je u „Almanahu” na rumunskom jeziku za 1995. godinu, dalje kaže da se nekoliko dana kasnije drvo osušilo, a kletva počela da se ostvaruje.
