Sakrivena Dobroselica
Izvorni, od ljudskih činjenja prilično sačuvani Zlatibor, sa stogovima sena, mirisom borova u jesen, crkvom brvnarom, posetioce čeka u selu neobičnog imena. – Ovde se Miloš Obrenović kao mladi sluga učio trgovini stokom
Kad se magistralom prođu Vodice na Zlatiboru, kod Borove glave valja skrenuti udesno i spustiti se u dolinu lepote. Tu je onaj izvorni, od ljudskih činjenja prilično sačuvani Zlatibor. S autentičnim darovima prirode: stoletnim borovima, mirisnim proplancima, prevojima i visovima, kamenim čudesima iznad bistrog potoka...
Zbog takvog svog izgleda zlatiborsko selo Dobroselica, ova dolina lepote, od srednjeg veka privlači ljude. Nekad za napasanje stoke u zdravom kraju, borov luč i katran, ali i sklanjanje naroda u dubodolinu pred obesnim osvajačima. U novije vreme za bekstvo od pogubnog ritma urbane svakodnevice, turistički mir u srcu prirode, pa i – snimanje filmova.
Crkva brvnara posvećena Svetom Iliji
Ovde se nalazi prelepa crkva brvnara, posvećena Svetom proroku Iliji, podignuta 1821. godine. Dobroseličani su pre dva leta svečano obeležili dva veka njenog podizanja. To je jedan od najlepših hramova ovog kraja, s dugom istorijom i vrednim ikonama.
Ima zapisa da je Dobroselica prvu crkvu imala još sredinom 18. veka, njeni sveštenici Gavrilo i Božo pominju se u zapisu iz 1749. godine. Ali taj prvi hram spalili su Turci 1806. Zatim je na tim temeljima 1821. seoski majstor Mitar Udovičić sagradio ovu neveliku bogomolju brvnaru. U njoj je ikonostas s ikonama koje su delo Aleksija Lazovića, dok su carske dveri ove crkve jedno od najboljih ostvarenja slikara Janka Mihailovića Molera.
Taj drveni hram ugnezdio se u krilu još starijih znamenja Dobroselice. To su tri ogromna crna bora „stolovaša” stara nekoliko vekova, proglašena spomenikom prirode. Stoje i danas ponosno u centru sela, na meti objektiva foto-aparata mnogih turista koji ovde navraćaju.
Preteče tih savremenih došljaka dolazile su ovde još u davnim vremenima. Ima podataka da je mirisna i živopisna Dobroselica u 18. veku imala prve kolibe za goste. Tada su je oni pominjali po tri visoka bora, zatim i po mnogim smolarima i katrandžijama.
Za ovo „dobro selo” vezana je i legenda o poreklu imena. Po tom predanju, u srednjem veku zvala se Zloselica, sve dok tu nije došao car Dušan i ovde zanoćio sa svojom svitom. Od seljana ljubazno dočekan, uz obilje svakojakih jestiva, taj vladar je naredio da se Zloselica preimenuje u Dobroselicu.
A još jedan srpski vladar, i to iz mladosti kad je bio sluga, blisko je povezan s Dobroselicom. Postoji zato i predanje da je Miloš Obrenović, a ne car Dušan, zaslužan što se Zloselica preimenovana u sadašnje ime. Knjaz je kao mladić zaista boravio u tom zlatiborskom selu. Rodio se u požeškoj Gornjoj Dobrinji i odrastao u siromaštvu, morao je da nadniči kako bi za život zaradio. Zapisano je da je mladi Miloš oko 1800. godine postao sluga u Dobroselici na Zlatiboru, kod gazde Aksentija Aksa Ječmenice, trgovca stokom. U ovom selu živi priča da kod pećine zvane Prerast još postoje tri kruške koje je Miloš tada okalemio.
Poznato je da su marveni trgovci u to doba stoku otkupljivali u jednom kraju, a potom je po višoj ceni prodavali u drugom. To radeći prošao je mladi Miloš mnoge predele, stigao do Zadra i Venecije, život upoznao. U svojim pričama o služenju u Dobroselici pominjao je i gazdin dug:
„Prvo sam služio kod gazde Aksentija Ječmenice. Najmio sam se na po godine, za tri i po groša i za jedne čarape. Spremao sam mu luč i pravio katran, a on mi ostade dužan 30 para i čarape. Taj dug sam 30 godina kasnije naplatio, kao knjaz srpski. Naišli Užičani katrandžije kroz Kragujevac, a među njima i Aksentije Ječmenica.
– Poznaješ li ti mene, gazda Akso? – Poznajem, kako da ne poznajem, sunce naše. – Lepo, lepo... Sunce, je li? A znaš li ti kad ja ono služih u tebe? – Ne, moje mi grešne duše! Nikad ti nijesi služio nego zapovijedao. Tebe je Bog stvorio samo da zapovijedaš.
– Ma nije to tamo-amo, gazda Akso. Služio sam i doslužio. Samo u tebe mi osta 30 para od ajluka i čarape, to mi nisi izdao. Nego ti idi i sastavi 30 sitnih para i čarape, pa donesi da platiš dug.”
I tako dug bi namiren.
Galerija zavičajnog slikara
Još znamenitosti čuva Dobroselica, koja se delom prostire i iznad svoje dubodoline, sve do visoravni Borove glave, gde se, pored magistrale, nalazi galerija nekadašnjeg znamenitog slikara Božidara Kovačevića (1934–2010). Dobroselica mu je zavičaj, na njegovim slikama, koje je izlagao u poznatim galerijama u Njujorku, Parizu, Minhenu, Frankfurtu, Kairu, često su bili pejzaži Zlatibora. Božo je sagradio svoj atelje s galerijom na Borovoj glavi i tu je stvorio više stotina crteža, akvarela, pastela i ulja. A njegova galerija, nakon što je umetnik preminuo, još živi: u njoj se organizuju likovne kolonije, letnje škole crtanja, priređuju izložbe.
Ovde je snimano čak osam filmova
Ukupno osam filmova snimano je u ovom zlatiborskom selu: „Radio vihor zove Anđeliju”, „Original falsifikata”, „Crni bombarder”, „Život je čudo” i drugi. Neki seljani Dobroseličani bili su statisti u tim filmovima, Milosav Simović igrao je u četiri. Nekad poznati filmski stvaralac Jovan Živanović (rodom iz Zemuna), opčinjen ovim selom, ostavio je u amanet da ga baš ovde sahrane: učinjeno je to kad je umro 2002. na seoskom groblju kod dobroseličke crkve brvnare.
Prerast, kameni most
Pećina Prerast, čudo prirode ovog kraja, danas je atrakcija koja privlači posetioce. Prilaz njoj u ovom južnom obodu Zlatibora uređen je zaslugom Turističke organizacije „Zlatibor”. Prerast je prirodni kameni most, nastao obrušavanjem pećinskih tavanica iznad vodenog toka. „U narodu je poznata kao Točkovička pećina ili Šupljica. Pećinski kanal dug je 48, širok 12 i visok na gornjem ulazu 12, a na izlazu 16 metara. Kameni luk iznad kanala debljine je 20 metara”, piše na tabli pred ulazom.
