„Grizli” otišao na zimski počinak

Litice moćnog kanjona Drine, trećeg po dubini na svetu (posle kanjona Kolorada i reke Tare), uzdigle su se usred divljine duž izuzetnog plovidbenog puta. On vodi po nestvarno zelenoj boji vode, po kojoj su nekad Drinu zvali Zelenika, preko vodene granice iz Srbije u BiH. Ovo je jedna od retkih međa koje putnici prelaze sa zadovoljstvom i bez čekanja.

Plovi se dok pogled krstari po drinskim krajolicima, staništima retkih biljaka i životinja, po srednjovekovnim utvrđenjima, prostorima nenarušenim civilizacijom.

Od Perućca do Višegrada

Tako je izgledala i poslednja plovidba polovinom oktobra, čime je završena još jedna uspešna sezona vožnji brodom „Grizli” rekom Drinom do Višegrada i nazad. Među putnicima je, naravno, bilo i stranaca koje ovo rečno krstarenje već godinama očarava.

Ovim turističkim brodom zaljubljenici u reku ovuda krstare od 2017. godine. Jezerom Perućac kroz kanjon Drine i dalje rekom, do kamene ćuprije „lijepog starog” grada Višegrada. Pa nazad ka Perućcu, sve u jednom danu, u oba pravca 104 kilometra.

Prevezao je „Grizli” do sada nekoliko hiljada putnika, domaćih i iz celog sveta. U organizaciji bajinobaštanske agencije „Taraturs” (20 godina postoji), koja je zbog te svoje misije već dva puta nagrađivana „Turističkim cvetom”, vodećom nagradom našeg turizma. Ovo rečno krstarenje, pre svega zahvaljujući znanju, višegodišnjem trudu i upornosti ljudi iz „Taratursa”, postalo je brend zapadne Srbije.

Moćni beli „Grizli”, 23 metra dugačko plovilo, najveće na jezeru Perućac, registrovano je za 140 putnika. Program krstarenja se zna: celodnevni izlet kreće ukrcavanjem na Perućcu oko devet izjutra i plovi se tri i po sata kroz kanjon (52 kilometra) do Višegrada.

Neko bi rekao da je puno, ali lepota ovih krajeva ubrzava protok vremena. Putnici ističu da su osećaj sedenja na gornjoj palubi i ispijanje kafe u srcu kanjona nešto nemerljivo, doživljaj za nezaborav. U Višegradu je pauza od dva i po sata. Tu se obilaze znamenitosti, a gosti imaju vremena i za porciju ćevapa, a baklava će im zasladiti izlet koji po sadržajima može da parira putovanjima u nekim poznatim svetskim destinacijama.                                     Povratak je tokom popodneva. Brod u Perućcu pristaje u predvečerje, oko pola sedam. 0

Kakva su sećanja putnici poneli s broda i kako je prošla sezona, za „Magazin” govori Goran Glišić, vlasnik turističke agencije „Taraturs” i broda „Grizli”, nesvakidašnji rukovodilac koji je ujedno i mornar na brodu.

– Pošto smo sedmu sezonu plovidbi priveli kraju, možemo polako da sumiramo utiske. Sezona je prošla dosta dobro, bez mnogo problema, s veoma dobrim i zadovoljnim gostima, što je nama i cilj. Putnici uglavnom malo nepoverljivo dolaze na plovidbu, ali s broda izlaze kao prijatelji, obogaćeni jednim, kako kažu, neverovatnim iskustvom. To je svakako razlog što sve češće među putnicima viđamo nama poznata lica onih koji se ponovo odlučuju za plovidbu. Do sada smo imali turiste iz 45 država sa svih meridijana, a mi se trudili da budemo ambasadori ovih naših krajeva: Srbije, Republike Srpske, BiH, Drine, Tare – sumira neumorni Glišić.

Kroz dva nacionalna parka

Tokom plovidbe putnici imaju vodiča koji im detaljno opisuje lokacije koje se prolaze. Dotaknu se u pričama, naravno, i istorije, ovdašnjih nacionalnih parkova, Andrića, Kusturice, Andrićgrada...

– Plovi se područjima dva nacionalna parka, NP „Tara” u Srbiji i NP „Drina” u Republici Srpskoj. Vide se i manji kanjoni: rečice Dervente, Crnog potoka, Neveljskog i Kameničkog potoka, te kanjon Brusničkog potoka koji je i prirodna granica između Srbije i BiH. Naravno, „šlag na tortu” je moćni kanjon Drine s potpunom divljinom i 26 kilometara bez ljudi, sela, puteva. Krstari se pored ušća reke Žepe u Drinu, poznatog mesta gde je nekad davno stajao Most na Žepi. Takođe prolazi i pored spomen-kompleksa Stari Brod, gde se u Drugom svetskom ratu zbio strašan zločin ustaša, u kome je pobijeno preko 6.000 srpskih žena i dece. Na kraju plovidbe je višegradska ćuprija na Drini, kameni most Mehmed-paše Sokolovića ili Bajice Nenadića. Ta građevina iz 16. veka još prkosi zubu vremena, nacionalni je spomenik BiH, pod zaštitom Uneska – navodi Nedeljko Stamenić iz „Taratursa”.