Seoce Marije Antoanete
Ovo seoce činili su nekoliko kućica, mlin i ambar, stražarska i baštovanova koliba, mlekarnik u kojem se pravio sir i buter. Bila je tu i kuća za kraljicu, spolja smerna, ali unutra sa bogatim sadržajem
U dnu velelepnog parka, najraskošnijeg dvorca francuskih kraljeva – Versaja, smestilo se ljupko seoce u kojem je najraskalašnija kraljica 18. veka Marija Antoaneta po jednima tragala za srećom, po drugima traćila bogu dane.
Danas, kada turisti iz celog sveta, obišavši na stotine odaja dvorca i prošavši kroz nepregledne lavirinte dvorskog parka, premoreni i prezasićeni raskošnom lepotom, najzad stignu do bajkovitog seoceta, ne mogu da poveruju svojim očima. Zato nije ni čudo što davno usnula kraljica počne da im se priviđa kako lebdi iznad divljih ruža-puzavica, u svojoj poluprovidnoj haljini od muslina, koja leluja na povetarcu.
Marija Antoaneta rođena je u Beču 1755. godine. Ćerka je habzburške carice Austrije Marije Terezije. Njeno detinjstvo u Beču i Šenbrunu bilo je lepo i srećno. Pevala je i igrala, svirala i glumila sa svojim bratom i sestrama, obožavala da jede paštete i kobasice, torte i bombone. Upoznala je na dvoru mladog Mocarta i pomogla mu da ustane kada se opružio „koliko je dug” na uglačanom parketu caričine sobe. Tom prilikom Mocart joj je rekao: „Kako ste vi dobri! Voleo bih da se oženim vama!”
Kada je francuski kralj Luj Petnaesti poželeo da se orodi s Austrijom izbor je pao na dvanaestogodišnju Antoanetu, koja još nije znala da čita. Majka, carica Terezija, primenila je ubrzano vaspitanje i tako je Antoaneta napunivši četrnaest godina napustila svoj topli dom i porodični život pun ljubavi i krenula put Francuske sama, sa svojim kučencetom. Nije znala francuski ali je bila dobre naravi, hod joj je bio graciozan, a ponašanje aristokratsko.
Budući kralj Luj Šesnaesti tada je bio neotesani šesnaestogodišnjak, koji je više od svega voleo jahanje i lov, kao i majstorisanje sa ručnim alatom. Dok se buduća kraljica jurcala sa decom posluge, igrajući žmurke i odbijajući sve vrste etikecije i dvorskog rituala, budući kralj je popravljao brave po dvoru. Potom su dva neobuzdana adolescenta, sasvim različita po temperamentu, došla na vlast.
Kraljičino sazrevanje nije bilo u skladu sa njenim položajem na dvoru. Stasavala je u osobu ekstremno površnu, nesmotrenu, sklonu da se izlaže rizicima... Sklapala je različita prijateljstva, glumatala, priređivala maskenbale, kockala se, lumpovala do zore. Radila je sve kako bi se spasla od dosade. Istovremeno je postala veliki pokrovitelj umetnosti, dajući snažan pečat dekorativnim umetnostima.
Kralj je na svoj način pokušavao da joj ugodi. Shvatajući koliko je guši dvorsko etiketiranje u Versaju odlučio je da joj pokloni prelepo zdanje Mali Trianon. Luj Šesnaesti je dolazio u Triano samo kada bi bio pozvan, nikada u njemu nije spavao, dok je kraljica u njemu provodila popodneva, a zatim je ostajala sve duže. Prvo sama, a zatim sa društvom. Par je imao četvoro dece, od koje su ih dvoje nadživeli. Kraljica je volela svoju decu, sa njima je i ona nastojala da se ponaša kao dete.
Deset godina po dolasku na dvor Antoaneta je iza sebe imala nekoliko ljubavnih afera. Oko nje su počele da se pletu spletke. Pregršt istina, poluistina i laži, a naročito čuvena (stvarna ili izmišljena) poruka koju je kraljica poslala gladnom francuskom narodu da, budući da nemaju hleba jedu kolače, odveli su je pravo na giljotinu.
Kada je 1789. rulja gladnih prodrla u Versaj, kraljevski par nije bio svestan šta se zapravo događa. Porodica je uspela da pobegne, ali je zatim uhvaćena. Oboje su završili pod sečivom giljotine 1793. godine.
Tokom života na dvoru 1783. godine Marija Antoaneta je odlučila da priušti sebi kao dar jedno seoce. Ideja je bila u modi, svi su obožavali povratak prirodi, kao i ideje Žan- Žaka Rusoa. Prema projektu poznatog arhitekte Mika Robera posao je trebalo da traje nekoliko godina: iz reke Marli, pomoću guste mreže cevi, dovedena je voda da bi se napravilo jezerce u centru sela. Samo seoce planirano je od nekoliko kućica, mlina i ambara, stražarske i baštovanove kolibe, mlekarnika u kojem bi se pravio sir i buter. Bili su tu još i golubarnik, kokošinjac, kao i seoski toranj. Konačno, bila je tu i kuća za kraljicu, spolja smerna, ali unutra sa bogatim sadržajem – budoar, salon, sala za bilijar... Kraljica je naredila da se dovedu dve krave po imenu Brineta i Blanšega, zatim plovke, koze, ovce i jaganjci.
Uživala je da ove, njoj drage životinje, pokazuje svojoj deci.
U enterijerima njene kuće nije sve bilo tako rustično i pastoralno. Predmeti su bili skupoceni, oblikovani po idejama najslavnijih dekoratera toga vremena, izrađeni u najboljim manufakturama i obavezno su bili ukrašeni kraljičinim čuvenim monogramom. Samo najbliži prijatelji imali su privilegiju da se pridruže kraljici u idiličnom ambijentu seoceta, zaturenom u dnu versajskog parka. Među njima su bili i kraljičin brat Josif Drugi, kao i Gustav Treći, koji je dolazio inkognito.
Danas seoce još očarava, uprkos svom melanholičnom izgledu. Među mnogobrojnim posetiocima ponekad se nađe neko ko je spreman da se zakune da je na kratko ugledao duha kraljice, odevenog u belu, lepršavu haljinu, kako luta tamo-amo i nestaje...
Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs
