Dom od crvene opeke Vilijema Morisa

„Ne čuvaj u kući ono što ne smatraš korisnim ili lepim.” Ova preporuka Vilijema Morisa (1834–1896) citirana je često tokom 20. veka. Danas, ceo zapadni svet slavi Morisa kao pionira modernog pokreta. Mada su kasniji napori modernista i minimalista da svedu enterijer samo na „lepo i korisno” daleko prevazišli Morisove ideje, on se iiak smatra najradikalnijim borcem protiv zagušljive prenatrpanosti engleskih buržoaskih domova druge polovine 19. veka.

Pokret umetnosti i zanata osnovali su teoretičari, arhitekte i dizajneri u viktorijanskoj Engleskoj. Četiri objedinjena principa, karakteristična za ovaj pokret, su: jedinstvo dizajna i arhitekture, radost i sreća stvaranja koje pruža ručni rad, individualizam, regionalizam. Sve to zajedno alternativa je narastajućoj industrijalizapiji koja je favorizovala uniformisanost na štetu kreativnosti ličnog rada. Vilijem Moris, jedan od osnivača Pokreta umetnosti i zanata, bio je umetnik, arhitekt i pesnik, sanjar i realist, dizajner i trgovac. Prvo je želeo da bude teolog, ali se kasnije odlučio za arhitekturu.

Rano je osgao bez oca, ali mu je pozamašno nasledstvo omogućilo da uči i udobno živi. Sa 26 godina oženio se slikarskim modelom Džejn Burden. Bračni par je odlučio da se preseli na selo u Beksli Hit u Kentu, čija je lokacija omogućavala da se lako i brzo stigne do Londona. Morisov prijatelj, poznati arhitekta Filip Veb, napravio je za mladi par projekat kuće sa svim detaljima. Vila je dobila naziv „Crvena kuća”, a njene enterijere dekorisali su najpoznatiji umetnici, Morisovi prijatelji. Bila je to prva zgrada u okviru Pokreta umetnost i zanati i najuticajniha kuća u drugoj polovini 19. veka u Engleskoj.

Kuća je izgrađena tako da su i spolja i iznutra vidljive opeke tople crvene boje. Bio js to materijal koji se dobro uklapao u lokalnu graditeljsku tradiciju.

Projektovana je smelo i odstupala je od dotadašnjih uobičajenih projekata, pre svega, izlaganjem svojs crvene opeke bez prevlake od, tada veoma popularnog, štuka, zatim, samim projektom koji se razvijao od unutrašnjosti prema fasadi i najzad, time što konstrukcija unutrašnjosti zgrade nije bila prikrivena. Na primer, kamin je „revolucionaran”, bez trunke aluzija na tadašnju modu. Savršeno je funkcionalan i otvoreno pokazuje svoje crvene opeke, koje se ređaju horizontalno tamo gde gori vatra, a vertikalno tamo gde dim ide nagore. Što se stila tiče, „Crvena kuća” je bila puna srednjevekovnog, gotskog duha, koji je grupa umetnika, okupljenih oko Morisa, suprotstavljala dominaptnoj simetriji klasicizma.

Oblik kuće bio je diktiran rasporedom soba i njihovim međusobnim odnosom. Sobe su poređane duž hodnika koji se savijao u obliku slova „G” oko dvorišta, što je stvaralo utisak intimnosti i neformalne dobrodošlice posetiocima. Dečje sobe bile su izolovane od buke u večernjim satima. Još jedna karakteristika funkcionalnosti bila je povezivanje arhitekture kuće sa pejsažom. Bašta, koju je lično projektovao Moris, bila je romantična i praktična, svojevrsna kombiiapija voćnjaka i vrta, odvojenog travnatim stazama sa ružama puzavicama.

Mnogi delovi nameštaja bili su oslikani scenama iz srednjovekovpih priča. Za dekorativne motive na murazima i izvezenim zavesama korišćeno je bogatstvo boja i oblika iz prirode cveće, drveće, životinje i ptice. Slikar i pesnik, - prijatelj Vilijema Morisa, Dante Gabriel Roseti (1828–1882), koji je i sam učestvovao u dekorisanju kuće, napisao je: „Crvena kuća je nešto što više liči na pesmu nsgo na kuću.”

Posle pet godina porodičnog života u „Crvenoj kući”, nastupila je bračna kriza. Džejn je postala ljubavnica Dantea Gabriela Rosetija i Moris je kuću prodao! Ali, „Crvena kuća” je nastavila svoj život kao internacionalni primer modernog doma”. Danas js vlasništvo jednog arhitekte i njegovs žene, koji je održavaju sa pijetetom) Porodični život Morisovih nastavljen je u nekoj vrsti trougla, a sam Moris js od svega pobegao u rad!

Vilijem Moris bio je svestran umetnik koji se, pored svega, bavio i socijalnim temama. Bio je zanesen idejama o budućsm društvu jednakosti. Imao je izuzetno negativan stav prema nastupajućoj mašinskoj eri, najviše je bio protiv industrijalizacije u kojoj radnik gubi svaki osećaj da sam, nešto stvara. Moris je stalno naglašavao značaj zanatske veštine i visokih standarda ručnog rada u izradi predmeta za enterijer. Tada vladajući istoricizam nazivao je „maskaradnim preoblačenjem u iznošena, tuđa odela”.

U grupi oko Morisa nalazili su ss vrhunski majstori umstničkih zanata, a sam Moris bio je fanatični zanatlija, bavio se rezbarenjem u drvetu i pravio nameštaj. Ipak, iako je njegov cilj bio da popularigaezuje umetnost on to nije uspeo. Njegov nameštaj bio je isuviše tsžak, često neudoban i kao produkt ručnog rada – skup. Ignorisanje neumitne industrijalizacije, Morisovo i njegovih istomišnjenika na pragu 20. veka, ograničilo je Pokret umetnost i zanata na tapkanje u mestu.

Morisa najviše pamte po nezaboravnim dezenima na tapiserijama, tapetima, zavesama i prekrivačima. Obožavao je tkanje i dugo je držao razboj u svojoj spavaćoj sobi. Morisova kćerka Mej napisala je u jednom pismu: „Jednoga dana šetali smo pored potoka koji ss uliva u Temzu i otac mi je sve vreme ukazivao na bogate varijacije oblika vrbovog granja i lišća. Čim smo stigli kući, seo je za sto i nacrtao novi dezen”. Čuveni Morisovi dekorativni dezeni i danas krase ogroman broj engleskih građanskih kuća, po kojima su one poznate u svetu.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs