Дом од црвене опеке Вилијема Мориса

„Не чувај у кући оно што не сматраш корисним или лепим.” Ова препорука Вилијема Мориса (1834–1896) цитирана је често током 20. века. Данас, цео западни свет слави Мориса као пионира модерног покрета. Мада су каснији напори модерниста и минималиста да сведу ентеријер само на „лепо и корисно” далеко превазишли Морисове идеје, он се ииак сматра најрадикалнијим борцем против загушљиве пренатрпаности енглеских буржоаских домова друге половине 19. века.

Покрет уметности и заната основали су теоретичари, архитекте и дизајнери у викторијанској Енглеској. Четири обједињена принципа, карактеристична за овај покрет, су: јединство дизајна и архитектуре, радост и срећа стварања које пружа ручни рад, индивидуализам, регионализам. Све то заједно алтернатива је нарастајућој индустријализапији која је фаворизовала униформисаност на штету креативности личног рада. Вилијем Морис, један од оснивача Покрета уметности и заната, био је уметник, архитект и песник, сањар и реалист, дизајнер и трговац. Прво је желео да буде теолог, али се касније одлучио за архитектуру.

Рано је осгао без оца, али му је позамашно наследство омогућило да учи и удобно живи. Са 26 година оженио се сликарским моделом Џејн Бурден. Брачни пар је одлучио да се пресели на село у Бексли Хит у Кенту, чија је локација омогућавала да се лако и брзо стигне до Лондона. Морисов пријатељ, познати архитекта Филип Веб, направио је за млади пар пројекат куће са свим детаљима. Вила је добила назив „Црвена кућа”, а њене ентеријере декорисали су најпознатији уметници, Морисови пријатељи. Била је то прва зграда у оквиру Покрета уметност и занати и најутицајниха кућа у другој половини 19. века у Енглеској.

Кућа је изграђена тако да су и споља и изнутра видљиве опеке топле црвене боје. Био јс то материјал који се добро уклапао у локалну градитељску традицију.

Пројектована је смело и одступала је од дотадашњих уобичајених пројеката, пре свега, излагањем својс црвене опеке без превлаке од, тада веома популарног, штука, затим, самим пројектом који се развијао од унутрашњости према фасади и најзад, тиме што конструкција унутрашњости зграде није била прикривена. На пример, камин је „револуционаран”, без трунке алузија на тадашњу моду. Савршено је функционалан и отворено показује своје црвене опеке, које се ређају хоризонтално тамо где гори ватра, а вертикално тамо где дим иде нагоре. Што се стила тиче, „Црвена кућа” је била пуна средњевековног, готског духа, који је група уметника, окупљених око Мориса, супротстављала доминаптној симетрији класицизма.

Облик куће био је диктиран распоредом соба и њиховим међусобним односом. Собе су поређане дуж ходника који се савијао у облику слова „Г” око дворишта, што је стварало утисак интимности и неформалне добродошлице посетиоцима. Дечје собе биле су изоловане од буке у вечерњим сатима. Још једна карактеристика функционалности била је повезивање архитектуре куће са пејсажом. Башта, коју је лично пројектовао Морис, била је романтична и практична, својеврсна комбииапија воћњака и врта, одвојеног травнатим стазама са ружама пузавицама.

Многи делови намештаја били су осликани сценама из средњовековпих прича. За декоративне мотиве на муразима и извезеним завесама коришћено је богатство боја и облика из природе цвеће, дрвеће, животиње и птице. Сликар и песник, - пријатељ Вилијема Мориса, Данте Габриел Росети (1828–1882), који је и сам учествовао у декорисању куће, написао је: „Црвена кућа је нешто што више личи на песму нсго на кућу.”

После пет година породичног живота у „Црвеној кући”, наступила је брачна криза. Џејн је постала љубавница Дантеа Габриела Росетија и Морис је кућу продао! Али, „Црвена кућа” је наставила свој живот као интернационални пример модeрног дома”. Данас јс власништво једног архитекте и његовс жене, који је одржавају са пијететом) Породични живот Морисових настављен је у некој врсти троугла, а сам Морис јс од свега побегао у рад!

Вилијем Морис био је свестран уметник који се, поред свега, бавио и социјалним темама. Био је занесен идејама о будућсм друштву једнакости. Имао је изузетно негативан став према наступајућој машинској ери, највише је био против индустријализације у којој радник губи сваки осећај да сам, нешто ствара. Морис је стално наглашавао значај занатске вештине и високих стандарда ручног рада у изради предмета за ентеријер. Тада владајући историцизам називао је „маскарадним преоблачењем у изношена, туђа одела”.

У групи око Мориса налазили су сс врхунски мајстори умстничких заната, а сам Морис био је фанатични занатлија, бавио се резбарењем у дрвету и правио намештај. Ипак, иако је његов циљ био да популаригаезује уметност он то није успео. Његов намештај био је исувише тсжак, често неудобан и као продукт ручног рада – скуп. Игнорисање неумитне индустријализације, Морисово и његових истомишњеника на прагу 20. века, ограничило је Покрет уметност и заната на тапкање у месту.

Мориса највише памте по незаборавним дезенима на таписеријама, тапетима, завесама и прекривачима. Обожавао је ткање и дуго је држао разбој у својој спаваћој соби. Морисова кћерка Меј написала је у једном писму: „Једнога дана шетали смо поред потока који сс улива у Темзу и отац ми је све време указивао на богате варијације облика врбовог грања и лишћа. Чим смо стигли кући, сео је за сто и нацртао нови дезен”. Чувени Морисови декоративни дезени и данас красе огроман број енглеских грађанских кућа, по којима су оне познате у свету.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs