Bože, spasi

Zagledanost u sport, zdrav duh i rivalstvo, potrebni su nam više no ikada u u ovim teškim vremenima kada optimizma skoro i da nema, a o duhu da i ne pričamo. Nedelja je bila pravi porodični dan. Nakon dinamične subote, gužve i haosa na beogradskim ulicama, kada su nam nad glavom leteli migovi, a na zemlji šetali istopolni parovi, držeći se za ruke, lečili smo se u svojim domovima, s ostalim članovima porodice, prijateljima, uz srpske sportiste. Televizija nas je ponovo okupila, ali, pre svega, sport. Čak su i tinejdžeri, za trenutak, ostavili svoje mobilne telefone i s ponosom odslušali „Bože pravde”, od prvog do poslednjeg minuta. I kakav god ishod bio, za trenutak nam je vraćeno dostojanstvo, za trenutak smo ostavili druge brige po strani, za trenutak smo se vratili porodici, možda i shvatili da našu decu treba usmeravati na sportske terene i da u sportu leži lek i zalečenje svih naših bolesti. Slobodan Šarenac i njegovi sagovornici, a kasnije i Nemanja Matić u fudbalskom prenosu, bili su na nivou zadatka, iskreni, srčani, sa merom i ukusom, promišljeni. U studiju RTS-a dočekala su nas neka nova voditeljska lica, osveživši program... Na stranu opet neuspešni pokušaj grafičkih dizajnera da u studio, uz pomoć animacije, ubace poneku košarkašku loptu. U međuvremenu, javni servis je u programsku šemu vratio neke, ne baš za ponos, TV formate, stara, istrošena TV lica, pa se pitamo – hoće li i oni podeliti sudbinu Jovana Memedovića i raskinuti ugovor sa ovom medijskom kućom budući da se radi o spoljnim produkcijama? Ili je izbor ostavljen na čast svakom pojedincu? I zašto opet neke dobre kvalitetne reportaže čuče nevidljive u programskom rasporedu? Zašto ne bismo u udarnom terminu, na primer, gledali vrhunski „Lov i ribolov” umesto „Dođi na večeru” i ostalih budalaština. I zašto redakcija za kulturu ne napravi atraktivne emisije koje bi kulturu približile širokom auditorijumu i ubedili nas da kultura uopšte nije tako dosadna. Bogata septembarska ponuda je pred nama, samo, zainteresujte nas, zaboga! Do tada, i dalje ćemo živeti u ubeđenju da su kojekakvi kvizovi najbolje što nam se moglo desiti na televizijskoj sceni.

Isto važi i za druge kanale. N1 je rešio da tokom čitave subote, ceo svoj program podredi Paradi ponosa. Sasvim je u redu da čujemo šta se dešavalo na ovom skupu, ali zar smo morali gotovo 24 časa da slušamo i gledamo jedno te isto? Zar nije bilo i drugih dešavanja toga dana... I da li je to zaista jedini problem koji muči naše osiromašeno društvo? Neka su gladna deca ostala na margini, zemljoradnički problemi takođe, a bez žita, suncokreta, kukuruza ne možemo... Desingerica je opet zauzeo prajm tajm, neki tinejdžeri stajali su u redu za karte za novu dozu vulgarnosti... Nije ni čudo kada im televizije plasiraju takve ličnosti kao idole. Kada smo ih poslednji put videli u redu za, na primer, odličnu izložbu, kao što je postavka Miće Popovića u Galeriji SANU? Televizije, zašto ne uradite nešto po tom pitanju? Dokle god nam elita budu propalice i starlete, a ne sportisti, umetnici – vršnjačko nasilje će nam biti svakodnevica.

Desile su se i neke sitne promene u jutarnjim programima... Neki su se probudili, neki opet uranili, neki odocnili, a neki s jednog prešli na drugi kanal. Nadamo se da će se iskusni Srđan Predojević vratiti u formu i da će se njegove mlade koleginice, pomoćnice, uvežbati. Hajde da im damo šansu... Do tada, olovku u ruke, zapisujte sniženja iz potrošačke korpe... Čeka nas duga hladna zima. Ali, uz rijaliti zvezde i razgolićene voditeljke zime nema... za mozak i stomak – nisam sigurna.