Боже, спаси

Загледаност у спорт, здрав дух и ривалство, потребни су нам више но икада у у овим тешким временима када оптимизма скоро и да нема, а о духу да и не причамо. Недеља је била прави породични дан. Након динамичне суботе, гужве и хаоса на београдским улицама, када су нам над главом летели мигови, а на земљи шетали истополни парови, држећи се за руке, лечили смо се у својим домовима, с осталим члановима породице, пријатељима, уз српске спортисте. Телевизија нас је поново окупила, али, пре свега, спорт. Чак су и тинејџери, за тренутак, оставили своје мобилне телефоне и с поносом одслушали „Боже правде”, од првог до последњег минута. И какав год исход био, за тренутак нам је враћено достојанство, за тренутак смо оставили друге бриге по страни, за тренутак смо се вратили породици, можда и схватили да нашу децу треба усмеравати на спортске терене и да у спорту лежи лек и залечење свих наших болести. Слободан Шаренац и његови саговорници, а касније и Немања Матић у фудбалском преносу, били су на нивоу задатка, искрени, срчани, са мером и укусом, промишљени. У студију РТС-а дочекала су нас нека нова водитељска лица, освеживши програм... На страну опет неуспешни покушај графичких дизајнера да у студио, уз помоћ анимације, убаце понеку кошаркашку лопту. У међувремену, јавни сервис је у програмску шему вратио неке, не баш за понос, ТВ формате, стара, истрошена ТВ лица, па се питамо – хоће ли и они поделити судбину Јована Мемедовића и раскинути уговор са овом медијском кућом будући да се ради о спољним продукцијама? Или је избор остављен на част сваком појединцу? И зашто опет неке добре квалитетне репортаже чуче невидљиве у програмском распореду? Зашто не бисмо у ударном термину, на пример, гледали врхунски „Лов и риболов” уместо „Дођи на вечеру” и осталих будалаштина. И зашто редакција за културу не направи атрактивне емисије које би културу приближиле широком аудиторијуму и убедили нас да култура уопште није тако досадна. Богата септембарска понуда је пред нама, само, заинтересујте нас, забога! До тада, и даље ћемо живети у убеђењу да су којекакви квизови најбоље што нам се могло десити на телевизијској сцени.

Исто важи и за друге канале. Н1 је решио да током читаве суботе, цео свој програм подреди Паради поноса. Сасвим је у реду да чујемо шта се дешавало на овом скупу, али зар смо морали готово 24 часа да слушамо и гледамо једно те исто? Зар није било и других дешавања тога дана... И да ли је то заиста једини проблем који мучи наше осиромашено друштво? Нека су гладна деца остала на маргини, земљораднички проблеми такође, а без жита, сунцокрета, кукуруза не можемо... Десингерица је опет заузео прајм тајм, неки тинејџери стајали су у реду за карте за нову дозу вулгарности... Није ни чудо када им телевизије пласирају такве личности као идоле. Када смо их последњи пут видели у реду за, на пример, одличну изложбу, као што је поставка Миће Поповића у Галерији САНУ? Телевизије, зашто не урадите нешто по том питању? Докле год нам елита буду пропалице и старлете, а не спортисти, уметници – вршњачко насиље ће нам бити свакодневица.

Десиле су се и неке ситне промене у јутарњим програмима... Неки су се пробудили, неки опет уранили, неки одоцнили, а неки с једног прешли на други канал. Надамо се да ће се искусни Срђан Предојевић вратити у форму и да ће се његове младе колегинице, помоћнице, увежбати. Хајде да им дамо шансу... До тада, оловку у руке, записујте снижења из потрошачке корпе... Чека нас дуга хладна зима. Али, уз ријалити звезде и разголићене водитељке зиме нема... за мозак и стомак – нисам сигурна.