Tišina može da se čuje
Mozak aktivno obrađuje tišinu isto kao i zvuk, zbog čega čujemo nezgodnu pauzu u razgovoru, zlokobnu neizvesnost pre grmljavine ili muk na kraju muzičkog nastupa
Izgleda da su Sajmon i Garfankl ipak bili u pravu - postoji tako nešto kao što je zvuk tišine. Ili, barem, tišinu doživljavamo baš isto kao i zvuk, sugeriše nova studija, a prenosi britanski Dejli mejl.
U današnjem svetu, trenuci potpune tišine su toliko retki, da smo zaboravili kako to izgleda kad ne čujemo ništa. Vekovima su filozofi sugerisali da ljudska bića ne čuju tišinu. Kada ne čujemo nikakav zvuk, smatramo da smo okruženi tišinom i da tu nema ničega.
Muk je primetan
Nedavno rađena naučna studija, međutim, otkriva da naš mozak aktivno percipira tišinu. To bi, kako kažu, moglo da objasni zašto primećujemo nezgodnu pauzu u razgovoru, zlokobnu neizvesnost pre grmljavine ili muk na kraju muzičkog nastupa.
Ova tvrdnja je zasnovana na sedam eksperimenata, u kojima je učestvovalo 1.000 ljudi, a koji su pokazali da trikovi sa umom, koji uspevaju kada se obrađuje zvuk, funkcionišu, takođe, i kada mozak obrađuje tišinu.
Kao što neki mađioničari amateri i iluzionisti znaju, ako nekome svirate jedan kontinuirani elektronski ton ili dva odvojena tona istog ukupnog trajanja, njegov mozak će ga prevariti da misli da jedan ton traje duže.
U novoj studiji, ljudi su takođe mislili da je jedna neprekidna tišina duža od dve odvojene, što sugeriše da mozak obrađuje apsolutnu tišinu na sličan način na koji obrađuje zvuk.
"Jedan od razloga što je fraza zvuk tišine toliko ubedljiva je to što je paradoksalna. Tišina je odsustvo zvuka. Naši rezultati, međutim, sugerišu da čujemo tišinu kao što čujemo i zvuk, tako da na kraju zaista možda ima istine u frazi zvuk tišine", kaže dr Čez Fajerston, viši autor studije sa Univerziteta Džons Hopkins u SAD.
Tokom eksperimenata u studiji, objavljenoj u časopisu američke Nacionalne akademije nauke, ljudima koji su se nalazili u bučnoj sredini, bilo u vozu, prometnom restoranu, na pijaci, igralištu ili usred bele buke, puštane su jedna duža i dve kraće tišine, jednakog ukupnog trajanja.
Učesnici eksperimenta su, zamoljeni da ih uporede, a oni su jednu tišinu ocenjivali kao dužu od dve odvojene tišine iste ukupne dužine, baš kao da se radilo o zvukovima.
Ispitanici su, takođe, ocenili da dva odvojena elektronska tona imaju veći razmak između sebe, kada su svirani u tišini. To je naročito bio slučaj kada se ta tišina pojavila umetnuta tokom drugih zvukova - sugerišući da mozak ljudi aktivno doživljava tišinu.
Reagovanje na tišinu
Budući da su, u stvarnom životu, svakodnevni zvuci kakofonijski i da retko kad postoji potpuna tišina, istraživači su procenili da su ljudi reagovali kada je pojedinačna buka utihnula.
Kada su istovremeno puštani visokofrekventni ton orgulja i niskofrekventni zvuk motora, jedan od ovih zvukova se nekoliko puta utišao.
Kada je zvuk koji prethodno nije nestajao bio uklonjen, ispitanici su procenili da je utihnuo duže nego kada bi nestajao očekivani zvuk.
Ovaj niz audio iluzija pokazuje koliko smo čvrsto povezani sa percepcijom tišine - zaključuju istraživači.
Profesor Ian Filips, koautor studije sa Univerziteta Džons Hopkins, ističe:
"Iste vrste iluzija i efekata za koje smo mislili da su jedinstveni za auditivnu obradu zvuka, dobijamo i sa tišinama, što ukazuje na to da zaista čujemo i odsustvo zvuka, odnosno tišinu!"
