„Lastin put” u punom galopu

Kladioničari najbolje znaju kakvo je iznenađenje kada pobedi onaj na kojeg kvota glasi 34. Za laike to znači da jedan uloženi evro donosi 34 evra.

Upravo tolika kvota bila je na grlo My Taky Taky LP iz Srbije, iz Konjičkog kluba „Lastin put” lociranog na ranču „Harmonija” u selu Belić kod Valjeva, kada je nedavno startovala trka na hipodromu Klerfonten u francuskom Dovilu. Pored njega su se na stazi dugoj 1.600 metara ka cilju ustremili konji uglednih odgajivačnica iz Nemačke, Irske, Engleske, Francuske, među njima i grla čuvenog Age Kana koja su, kažu, možda najbolja na svetu. A onda je My Taky Taky, trogodac oždrebljen u srpskom Beliću kod Valjeva, odgajan na kolubarskim pašnjacima, sa francuskim džokejom Klementom Dekuvreom u sedlu, totalni autsajder – trijumfovao. Na veliku radost i ponos svih u Konjičkom klubu „Lastin put”.

Pobednik u trci s najboljima

– Nije ovo bila najjača trka, ali gotovo da je teško zamislivo da se u jednoj Francuskoj konj iz Srbije uopšte takmiči s grlima iz najboljih svetskih odgajivačnica. To je teško uporedivo. Ponosni smo, mi smo odgajili ovo grlo, osećaj je neopisiv – u dahu priča Milorad Damjanović, suvlasnik „Lastinog puta”.

Njegov brat Nemanja, takođe suvlasnik, ocenjuje da je ovo prelep, istorijski uspeh, da se nešto slično nikada nije desilo.

– Ostao sam bez teksta kada sam saznao da je My Taky Taky pobedio, iako sam verovao u njega i znao da ima kapacitet za trijumf. Nije isto kada kupite konja, kao što mnogi rade, i kada ga odgajate od malih nogu, kao svoje dete. I on napravi rezultat – ponosan je Nemanja.

My Taky Taky, engleski punokrvni trogodac, oždrebljen je u Beliću, majka mu je kobila Maxima, otac Seattle Sur, grlo šampionskog porekla. Do godinu i po dana starosti „školovao” se u „Lastinom putu”, rastao je, ovde je najahivan, rađeno je s njim od samog starta. Kao dvogodac upućen je najpre u Šabac, zatim u trening centar u Češku, jer je procenjeno da ima veliki potencijal.

– On je imao poseban takmičarski put, odmah smo ga poslali u Francusku. To vam je kao da Kolubara igra s Pari Sen Žermenom. U prve dve-tri trke bio je treći, peti, deseti... Nisu se poklopile kockice. A onda je trijumfovao u Dovilu – navodi Milorad Damjanović.

Da su Valjevci na tragu šampiona, potvrđuje i to što je grlo Marconi, stariji brat My Taky Takyja, pre dve godine pobedilo u najprestižnijoj trci u Mađarskoj. Ovaj konj se posle toga povredio, ali se oporavlja i uskoro će i on nastupiti na hipodromima u Francuskoj.

„Lastin put” je prava porodično-prijateljska priča u kojoj na svakom koraku izbija nemerljiva ljubav prema plemenitim životinjama, ljubav koja premašuje materijalni interes. Klub je 2011. godine osnovao Vladan Damjanović, Miloradov i Nemanjin otac, zajedno s Danijelom Sarić i Vesnom Ranković, koja vodi firmu „Ostrog”. Uz njih, tu je još pravih zaljubljenika u konje – Slobodan Simić, Kosana Vićentijević, Đorđe Belušević, Nikola Sarić, Juca Ilić...

Ime kluba stiglo je po prvoj kobili Lasti, od koje je i potekla sva ljubav prema konjima. Danas „Lastin put” ima 40 grla raspoređenih u Beliću, u obližnjem valjevskom selu Brangović, u ergeli „Zobnatica” i trening centrima u Češkoj i Austriji. Važan deo ove priče je i Ljubica Peković, Miloradova supruga. Odgoj konja u Srbiji i u inostranstvu su dve potpuno različite dimenzije i utoliko je uspeh grla „Lastinog puta” veći, uverena je Ljubica.

– Uslovi ovde i tamo ne mogu da se porede, a My Taky Taky je ipak uspeo da pobedi. Trenirali bismo mi naše konje ovde da imamo uslove, ali u Srbiji ne postoji nijedan trening centar takvog tipa. Za trke u inostranstvu konji moraju da se spremaju na ozbiljnom nivou – ističe ona. I dodaje da je „Lastin put” jedna od retkih pravih srpskih odgajivačnica, pošto velika većina vlasnika konja svoja grla kupuje u inostranstvu. U ovogodišnjem srpskom galopskom derbiju, na primer, od svih konja koji su učestvovali, samo jedan je bio iz srpskog odgoja.

Potencijalni šampioni

– Mi nemamo mnogo konja domaćeg odgoja koji mogu da trče kvalitetne trke i utoliko je uspeh My Taky Takyja veći – uverena je Ljubica.

A na pitanje šta je „tajna” prostora na kom su odgajani konji „Lastinog puta” i Milorad i Nemanja i Ljubica zajednički odgovaraju nabrajajući... čist vazduh, trava, nadmorska visina od 500 metara, pristup i rad s konjima i nemerljiva ljubav. Uz učešće najboljih grla na velikim međunarodnim galopskim trkama, ostali planovi „Lastinog puta” se već praktično sami „kuju”. Pravi ih šest ovogodišnjih ždrebadi i devet priplodnih kobila od kojih se svake naredne godine očekuju novi potencijalni šampioni.

Vrline konjičkog sporta

Posle pobede u Dovilu, My Taky Takyja čekaju nove trke u Francuskoj. Biće ih puno, na fantastičnim stazama, za razliku od naših koje su često kao beton, ne zalivaju se, ne kose...

– A to je greh, jer imamo puno hipodroma kojima su potrebna relativno mala ulaganja da se osposobe i onda bi se i više ljudi opredeljivalo za konjički sport. Vredi znati da taj sport ne donosi dobro samo onima koji se njime bave. Jedan konj godišnje pojede hektar zobi i hektar sena! Poljoprivrednici, oni koji proizvode konjičku opremu bi sigurno profitirali. Ali, ovde očigledno neko ne prepoznaje te potencijale – ukazuje Ljubica Peković.

Bez prodaje

Svoju ljubav prema plemenitim životinjama u Konjičkom klubu „Lastin put” izražavaju i tako što grla koja završe trkačku karijeru ne prodaju, već ih ostavljaju u klubu, za školu jahanja i rekreativno jahanje. Za grlo My Taky Taky, pak, kad privede kraju trkački staž, ukoliko ispuni sve potrebne uslove, predviđena je, kažu, još jedna lepša karijera – biće priplodni pastuv.