„Ластин пут” у пуном галопу
Трогодац ождребљен у српском Белићу код Ваљева, одгајан на колубарским пашњацима, са џокејом Клементом Декувреом у седлу, тотални аутсајдер – тријумфовао је на француском Довилу
Кладионичари најбоље знају какво је изненађење када победи онај на којег квота гласи 34. За лаике то значи да један уложени евро доноси 34 евра.
Управо толика квота била је на грло My Taky Taky LP из Србије, из Коњичког клуба „Ластин пут” лоцираног на ранчу „Хармонија” у селу Белић код Ваљева, када је недавно стартовала трка на хиподрому Клерфонтен у француском Довилу. Поред њега су се на стази дугој 1.600 метара ка циљу устремили коњи угледних одгајивачница из Немачке, Ирске, Енглеске, Француске, међу њима и грла чувеног Аге Кана која су, кажу, можда најбоља на свету. А онда је My Taky Taky, трогодац ождребљен у српском Белићу код Ваљева, одгајан на колубарским пашњацима, са француским џокејом Клементом Декувреом у седлу, тотални аутсајдер – тријумфовао. На велику радост и понос свих у Коњичком клубу „Ластин пут”.
Победник у трци с најбољима
– Није ово била најјача трка, али готово да је тешко замисливо да се у једној Француској коњ из Србије уопште такмичи с грлима из најбољих светских одгајивачница. То је тешко упоредиво. Поносни смо, ми смо одгајили ово грло, осећај је неописив – у даху прича Милорад Дамјановић, сувласник „Ластиног пута”.
Његов брат Немања, такође сувласник, оцењује да је ово прелеп, историјски успех, да се нешто слично никада није десило.
– Остао сам без текста када сам сазнао да је My Taky Taky победио, иако сам веровао у њега и знао да има капацитет за тријумф. Није исто када купите коња, као што многи раде, и када га одгајате од малих ногу, као своје дете. И он направи резултат – поносан је Немања.
My Taky Taky, енглески пунокрвни трогодац, ождребљен је у Белићу, мајка му је кобила Maxima, отац Seattle Sur, грло шампионског порекла. До годину и по дана старости „школовао” се у „Ластином путу”, растао је, овде је најахиван, рађено је с њим од самог старта. Као двогодац упућен је најпре у Шабац, затим у тренинг центар у Чешку, јер је процењено да има велики потенцијал.
– Он је имао посебан такмичарски пут, одмах смо га послали у Француску. То вам је као да Колубара игра с Пари Сен Жерменом. У прве две-три трке био је трећи, пети, десети... Нису се поклопиле коцкице. А онда је тријумфовао у Довилу – наводи Милорад Дамјановић.
Да су Ваљевци на трагу шампиона, потврђује и то што је грло Marconi, старији брат My Taky Takyја, пре две године победило у најпрестижнијој трци у Мађарској. Овај коњ се после тога повредио, али се опоравља и ускоро ће и он наступити на хиподромима у Француској.
„Ластин пут” је права породично-пријатељска прича у којој на сваком кораку избија немерљива љубав према племенитим животињама, љубав која премашује материјални интерес. Клуб је 2011. године основао Владан Дамјановић, Милорадов и Немањин отац, заједно с Данијелом Сарић и Весном Ранковић, која води фирму „Острог”. Уз њих, ту је још правих заљубљеника у коње – Слободан Симић, Косана Вићентијевић, Ђорђе Белушевић, Никола Сарић, Јуца Илић...
Име клуба стигло је по првој кобили Ласти, од које је и потекла сва љубав према коњима. Данас „Ластин пут” има 40 грла распоређених у Белићу, у оближњем ваљевском селу Бранговић, у ергели „Зобнатица” и тренинг центрима у Чешкој и Аустрији. Важан део ове приче је и Љубица Пековић, Милорадова супруга. Одгој коња у Србији и у иностранству су две потпуно различите димензије и утолико је успех грла „Ластиног пута” већи, уверена је Љубица.
– Услови овде и тамо не могу да се пореде, а My Taky Taky је ипак успео да победи. Тренирали бисмо ми наше коње овде да имамо услове, али у Србији не постоји ниједан тренинг центар таквог типа. За трке у иностранству коњи морају да се спремају на озбиљном нивоу – истиче она. И додаје да је „Ластин пут” једна од ретких правих српских одгајивачница, пошто велика већина власника коња своја грла купује у иностранству. У овогодишњем српском галопском дербију, на пример, од свих коња који су учествовали, само један је био из српског одгоја.
Потенцијални шампиони
– Ми немамо много коња домаћег одгоја који могу да трче квалитетне трке и утолико је успех My Taky Takyја већи – уверена је Љубица.
А на питање шта је „тајна” простора на ком су одгајани коњи „Ластиног пута” и Милорад и Немања и Љубица заједнички одговарају набрајајући... чист ваздух, трава, надморска висина од 500 метара, приступ и рад с коњима и немерљива љубав. Уз учешће најбољих грла на великим међународним галопским тркама, остали планови „Ластиног пута” се већ практично сами „кују”. Прави их шест овогодишњих ждребади и девет приплодних кобила од којих се сваке наредне године очекују нови потенцијални шампиони.
Врлине коњичког спорта
После победе у Довилу, My Taky Takyја чекају нове трке у Француској. Биће их пуно, на фантастичним стазама, за разлику од наших које су често као бетон, не заливају се, не косе...
– А то је грех, јер имамо пуно хиподрома којима су потребна релативно мала улагања да се оспособе и онда би се и више људи опредељивало за коњички спорт. Вреди знати да тај спорт не доноси добро само онима који се њиме баве. Један коњ годишње поједе хектар зоби и хектар сена! Пољопривредници, они који производе коњичку опрему би сигурно профитирали. Али, овде очигледно неко не препознаје те потенцијале – указује Љубица Пековић.
Без продаје
Своју љубав према племенитим животињама у Коњичком клубу „Ластин пут” изражавају и тако што грла која заврше тркачку каријеру не продају, већ их остављају у клубу, за школу јахања и рекреативно јахање. За грло My Taky Taky, пак, кад приведе крају тркачки стаж, уколико испуни све потребне услове, предвиђена је, кажу, још једна лепша каријера – биће приплодни пастув.
