I Beograd je imao kupalište Nicu

Bila su i pre jednog veka leta topla kao ovogodišnje. Beograđani, kao i stanovnici ostalih delova Srbije, morali su da traže osveženje, najbolje negde u blizini reka, jezera... More su, nakon Prvog svetskog rata i tokom tridesetih godina prošlog veka, mogli sebi da priušte zaista malobrojni, koji su išli na severni Jadran, pre svega u Abaciju (Opatiju) i druga mesta po Istri i Kvarneru, jer je do tamo išla pruga. Oni nešto manje imućni, ali ipak bogatiji od proseka, pripadnici više srednje klase, što bi se danas reklo, odlazili su u banje.

Većina je, ipak, ostajala tamo gde je živela i bila vezana za reke. Voda na našim rekama za današnje pojmove tada je bila veoma čista, jer industrije gotovo da nije bilo.

Javna kupatila i „divlje” plaže

Leti su obale Save i Dunava, a posebno „javna kupatila”, kako su se nekada zvala kupališta, bili ne samo mesta za osveženje i odmor od obaveza, već i pravi centri javnog života prestonice.

U Beogradu koji je pred Prvi svetski rat imao oko 90 hiljada stanovnika bila su dva javna kupatila: zeleno Dimitrijevićevo i, malo uzvodno od njega, plavo, poznato kao Orijent, čiji je vlasnik bio inženjer Jeftimijadis. Ova „kupatila” zapravo su bile velike plivajuće platforme, postavljene na buriće. Na platformama su bili bazeni, iz kojih se kroz „kanale” moglo direktno uplivati u Savu. Oko svakog bazena bile su kabine i prostorije s tuševima, a neki od njih su imali i krov od razređenih dasaka kao zaštitu od sunca.

 „Bilo je bazena za muške i za ženske. Za decu s mamama bio je bazen zvani školica. Tu je neki ’švimajster’ Pera poučavao plivanju (a kažu sam nije umeo da pliva). Imao je dugu motku na čijem je drugom kraju visio učenik obešen oko grudi. ’Švimajster’ je polako vukao motku duž ograde bazena skraja nakraj i komandovao ajnc, cvaj...”, opisivao je poznati arhitekta i istoričar umetnosti Aleksandar Deroko svoje dečaštvo na Savi i Dunavu u knjizi „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom”.

Platformu bi nakon sezone jednostavno razmontirali.

Naravno, postojale su i „divlje” plaže na kojima se kupala dečurlija i gradska sirotinja.

Na obali Save priređivana su i razna takmičenja. U leto 1911. Olimpijski komitet Kraljevine Srbije priredio je trku u plivanju od Umke do Beograda i od Ade Ciganlije do pristaništa, kao i takmičenje u preplivavanju Save. Inače, kupaći kostimi tog vremena više su pokrivali, nego otkrivali telo. Muškarci su nosili trikoe, spreda zakopčane dugmićima, s kratkim rukavima i nogavicama, a žene šešire, patike na vezivanje i kostime od listera iz dva dela, od kojih je gornji imao rukave do lakata, a donji nogavice do ispod kolena. Jedino su mala deca imala samo „gaćice”, a muški i ženski bazeni bili su odvojeni.

Posle Prvog svetskog rata prilike su se značajno promenile. Stvorena je velika država, gradovi su se uvećali, pa je Beograd pred Drugi svetski rat već imao oko trista hiljada stanovnika. Doduše i tada je za većinu more bilo nedostižno, posebno južni i srednji Jadran do kojeg je dugo išla samo pruga uskog koloseka.

Zato su i u tom periodu beogradske reke tokom leta bile pune kupača. Nicala su i nova kupališta, pa je krajem tridesetih godina 20. veka u Beogradu bilo čak 27 „javnih kupatila” – 18 na Savi i devet na Dunavu. Najveće među njima bilo je „Opštinsko kupatilo grada Beograda” koje je imalo 700 kabina i leti je moglo da primi i do pet hiljada kupača. Ovo kupalište bilo je najuređeniji deo plaže „Šest topola”, koja je dobila ime po istoimenom restoranu. Nalazilo se na Savi, na prostoru današnjeg Sajma, koji je tada još predstavljao periferiju grada.

Na Dunavu je najpopularnije bilo „Đačko kupatilo”, koje je uglavnom privlačilo mlade, a nalazilo se na Dorćolu u blizini današnjeg sportskog centra „Milan Gale Muškatirović”.

Inače, na svim ovim kupalištima osećao se duh novog vremena, teško shvatljiv starijim generacijama. Kupaći kostimi postajali su sve kraći, nije bilo više stroge podele na muška i ženska kupališta, a pokrenuta su takmičenja za „Savsku Veneru” i „Dunavsku Veneru”, preteče današnjih izbora za mis. Doduše, na plažama se i dalje poštovao određeni bonton, ali on za gradsku mangupariju nije predstavljao naročiti problem.

„Postoji jedan dobar broj beogradskih ’dendija’ koji dolazi na plažu da paradira i pokazuje svoje svilene kostime po poslednjoj modi. To isto čine i devojke, ali s mnogo više ukusa i šarma. Međutim, muškarci često izazivaju čitavu buru smeha. Nekoliko istrajnijih po ceo dan ne ulazi u vodu da ne bi s obraza skinuli puder... Njihova kosa je kratko zalizana. Puše cigaretu za cigaretom... Glavno im je zanimanje da preko knjige kibicuju lep ženski svet”, opisali su beogradski listovi atmosferu s kupališta kod „Šest topola”, jula 1937. godine.

Ova kupališta imala su dozvole i pravila bezbednosti morala su da se poštuju. O bezbednosti kupača brinula je i policija koja je za tu namenu raspolagala s tri motorna čamca.

Nije se, međutim, letnji život odvijao samo na plažama. Tada je i rečni saobraćaj bio mnogo življi nego danas. U modi su bile „šetne” lađe koje su išle do Pančeva, Smedereva, Šapca, a neke i dalje... Postojao je i redovan putnički saobraćaj do Zemuna, do kojeg su brodovi išli na svakih pola sata, a koji je naročito bio popularan leti.

Skokovi s mosta

Kada je reč o gradskim plažama, kojih danas više nema, ne može da se zaobiđe ni čuvena „Nica”. Ona se nalazila sa suprotne, novobeogradske strane, na prostoru između Brankovog i Starog železničkog mosta. Bila je popularna pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, kada je izgradnjom Sajma plaža „Šest topola” prestala da postoji, a Ada Ciganlija još bila ostrvo. Čuvena je bila po belom pesku, nasutom kada su se na tom prostoru isušivale močvare, a ime je dobila po kafani „Nica” koja se nalazila u njenoj blizini. Leti je na njoj bilo i nekoliko desetina hiljada kupača, a osim po kupanju bila je poznata i po skokovima s lukova mosta, što je bio „sport” rezervisan za najhrabrije. Inače, skokovi sa savskih mostova, posebno onom železničkom, „moda” je koja je u Beogradu postojala još od početka 20. veka.

Tek od sedamdesetih godina 20. veka, kada je izgradnjom šetališta i parka plaža „Nica” prestala da postoji, a Ada Ciganlija 1967. nasipanjem postala deo kopna (tako je nastalo Savsko jezero – čuveno „Beogradsko more”), leto na beogradskim rekama poprimilo je sličan oblik koji ima i sada.