И Београд је имао купалиште Ницу

Била су и пре једног века лета топла као овогодишње. Београђани, као и становници осталих делова Србије, морали су да траже освежење, најбоље негде у близини река, језера... Море су, након Првог светског рата и током тридесетих година прошлог века, могли себи да приуште заиста малобројни, који су ишли на северни Јадран, пре свега у Абацију (Опатију) и друга места по Истри и Кварнеру, јер је до тамо ишла пруга. Они нешто мање имућни, али ипак богатији од просека, припадници више средње класе, што би се данас рекло, одлазили су у бање.

Већина је, ипак, остајала тамо где је живела и била везана за реке. Вода на нашим рекама за данашње појмове тада је била веома чиста, јер индустрије готово да није било.

Јавна купатила и „дивље” плаже

Лети су обале Саве и Дунава, а посебно „јавна купатила”, како су се некада звала купалишта, били не само места за освежење и одмор од обавеза, већ и прави центри јавног живота престонице.

У Београду који је пред Први светски рат имао око 90 хиљада становника била су два јавна купатила: зелено Димитријевићево и, мало узводно од њега, плаво, познато као Оријент, чији је власник био инжењер Јефтимијадис. Ова „купатила” заправо су биле велике пливајуће платформе, постављене на буриће. На платформама су били базени, из којих се кроз „канале” могло директно упливати у Саву. Око сваког базена биле су кабине и просторије с тушевима, а неки од њих су имали и кров од разређених дасака као заштиту од сунца.

 „Било је базена за мушке и за женске. За децу с мамама био је базен звани школица. Ту је неки ’швимајстер’ Пера поучавао пливању (а кажу сам није умео да плива). Имао је дугу мотку на чијем је другом крају висио ученик обешен око груди. ’Швимајстер’ је полако вукао мотку дуж ограде базена скраја накрај и командовао ајнц, цвај...”, описивао је познати архитекта и историчар уметности Александар Дероко своје дечаштво на Сави и Дунаву у књизи „А ондак је летијо јероплан над Београдом”.

Платформу би након сезоне једноставно размонтирали.

Наравно, постојале су и „дивље” плаже на којима се купала дечурлија и градска сиротиња.

На обали Саве приређивана су и разна такмичења. У лето 1911. Олимпијски комитет Краљевине Србије приредио је трку у пливању од Умке до Београда и од Аде Циганлије до пристаништа, као и такмичење у препливавању Саве. Иначе, купаћи костими тог времена више су покривали, него откривали тело. Мушкарци су носили трикое, спреда закопчане дугмићима, с кратким рукавима и ногавицама, а жене шешире, патике на везивање и костиме од листера из два дела, од којих је горњи имао рукаве до лаката, а доњи ногавице до испод колена. Једино су мала деца имала само „гаћице”, а мушки и женски базени били су одвојени.

После Првог светског рата прилике су се значајно промениле. Створена је велика држава, градови су се увећали, па је Београд пред Други светски рат већ имао око триста хиљада становника. Додуше и тада је за већину море било недостижно, посебно јужни и средњи Јадран до којег је дуго ишла само пруга уског колосека.

Зато су и у том периоду београдске реке током лета биле пуне купача. Ницала су и нова купалишта, па је крајем тридесетих година 20. века у Београду било чак 27 „јавних купатила” – 18 на Сави и девет на Дунаву. Највеће међу њима било је „Општинско купатило града Београда” које је имало 700 кабина и лети је могло да прими и до пет хиљада купача. Ово купалиште било је најуређенији део плаже „Шест топола”, која је добила име по истоименом ресторану. Налазило се на Сави, на простору данашњег Сајма, који је тада још представљао периферију града.

На Дунаву је најпопуларније било „Ђачко купатило”, које је углавном привлачило младе, а налазило се на Дорћолу у близини данашњег спортског центра „Милан Гале Мушкатировић”.

Иначе, на свим овим купалиштима осећао се дух новог времена, тешко схватљив старијим генерацијама. Купаћи костими постајали су све краћи, није било више строге поделе на мушка и женска купалишта, а покренута су такмичења за „Савску Венеру” и „Дунавску Венеру”, претече данашњих избора за мис. Додуше, на плажама се и даље поштовао одређени бонтон, али он за градску мангупарију није представљао нарочити проблем.

„Постоји један добар број београдских ’дендија’ који долази на плажу да парадира и показује своје свилене костиме по последњој моди. То исто чине и девојке, али с много више укуса и шарма. Међутим, мушкарци често изазивају читаву буру смеха. Неколико истрајнијих по цео дан не улази у воду да не би с образа скинули пудер... Њихова коса је кратко зализана. Пуше цигарету за цигаретом... Главно им је занимање да преко књиге кибицују леп женски свет”, описали су београдски листови атмосферу с купалишта код „Шест топола”, јула 1937. године.

Ова купалишта имала су дозволе и правила безбедности морала су да се поштују. О безбедности купача бринула је и полиција која је за ту намену располагала с три моторна чамца.

Није се, међутим, летњи живот одвијао само на плажама. Тада је и речни саобраћај био много живљи него данас. У моди су биле „шетне” лађе које су ишле до Панчева, Смедерева, Шапца, а неке и даље... Постојао је и редован путнички саобраћај до Земуна, до којег су бродови ишли на сваких пола сата, а који је нарочито био популаран лети.

Скокови с моста

Када је реч о градским плажама, којих данас више нема, не може да се заобиђе ни чувена „Ница”. Она се налазила са супротне, новобеоградске стране, на простору између Бранковог и Старог железничког моста. Била је популарна педесетих и шездесетих година 20. века, када је изградњом Сајма плажа „Шест топола” престала да постоји, а Ада Циганлија још била острво. Чувена је била по белом песку, насутом када су се на том простору исушивале мочваре, а име је добила по кафани „Ница” која се налазила у њеној близини. Лети је на њој било и неколико десетина хиљада купача, а осим по купању била је позната и по скоковима с лукова моста, што је био „спорт” резервисан за најхрабрије. Иначе, скокови са савских мостова, посебно оном железничком, „мода” је која је у Београду постојала још од почетка 20. века.

Тек од седамдесетих година 20. века, када је изградњом шеталишта и парка плажа „Ница” престала да постоји, а Ада Циганлија 1967. насипањем постала део копна (тако је настало Савско језеро – чувено „Београдско море”), лето на београдским рекама попримило је сличан облик који има и сада.