Ulična ferka
Nasilje se ovih dana brani... Tamo gde je i nastalo. Na ulici. Nekada su se gradski gameni i dangube pesničili po gradskim sokacima... Uličari su uličarili po pločnicima i asfaltu... Roditelji su nas učili da se sklanjamo sa ulice jer to nije bezbedno mesto. Ni danas nije ništa bezbednije. Zapravo, nikad tešnje. Prošle su nevesele devedesete, ništa manje lepe dvehiljadite... I dalje se vucaramo po ulicama... Doduše, sa mnogo manje vere i optimizma. A i što bismo kada imamo uživo prenos na TV. Ne moramo da ustajemo sa svojih udobnih i zagrejanih kauča. Gradski mangupi su svoje ulice danas ustupili drugima. Brane se na njima raznorazna prava... A koliko uspešno? Ili je to samo dobar materijal televizijama za još jedan rijaliti. Mediji se utrkuju da izbroje broj otvorenih kišobrana i gustinu naseljenosti po preskupom gradskom kvadratu. Jedina tema ovih dana je ko je više i čijih je više... Gledamo šetače, popunjavamo vreme i život, trošimo bogu dane... Zarad čega? Dok nas kod kuće čekaju neskuvani ručak, neurađeni domaći zadaci, puna korpa prljavog veša... Deca željna razgovora i pažnje. Neće to umesto nas uraditi novozaposleni psiholozi i pedagozi u školama. Na kraju dana, moramo to, ipak, mi!
Nasilje se, poput cunamija, prelilo tamo gde nikad nije smelo – u medije, škole, javne ustanove, u gradski prevoz, dom... Gotovo da smo oguglali na ciku, vrisku, povišeni ton... Oguglali smo i na batine, žrtve, krv... Svakodnevno se sa njima susrećemo. Ljudski život ne vredi više ništa. „Hvala”, „molim”, „dobar dan”, „izvolite” – davno iščezle reči.
Školska godina završila se za učenike OŠ „Vladislav Ribnikar”. Umesto onih slatkih školskih muka i neizvesnosti pred kontrolni, šaptanja i treme, simpatija i malih sitnih nestašluka, zavladao je muk, bojim se, večni! Muk koji će obeležiti čitavu generaciju. Školska godina odavno se završila i za ostale đake. Onog trenutka kada smo zaboravili na male tajne i kada je sve postalo javno i na izvolte na društvenim mrežama. Nismo se još oporavili od „onlajn” nastave, zavladale su bombe, napetost i strah... I nekakve drugačije igrice... Izgubili smo tlo pod nogama. Nekada smo se igrali partizana i Nemaca. Ali smo uvek bili na strani dobrih. Danas, Tik-Tok preplavile su zastrašujuće igrice u kojima se veličaju ubice. Antiheroji postali su nam uzori. Možda decu treba vratiti na ulicu da osete pravi život, a ne onaj izmaštani. Jer, ulične ferke svakako su bezazlenije od onih virtuelnih.
I nekim umišljenim TV „veličinama” potrebno je ulično prevaspitanje, ona stara dobra pravila fer tuče. Svima onima koji koriste medijski javni prostor da veličaju sebe i drže govor, i to još u vikend jutarnjem programu kada nam je potreban smiraj, a ne voditeljski monolog. Možda televizije treba takođe da zaposle psihologe i psihijatre. A i nama gledaocima je potrebna terapija i zaštita od tolikog medijskog nasilja kojem smo svakodnevno izloženi.
Dobro poznata lica sa RTS poručuju – Jedan dobar dan! Ne može nam nikako biti dobar pored njih. Pogotovo kada ih vidimo kako usred proleća đuskaju u studiju kao da je Nova godina. I to kad im vreme nije!
Zapravo, sasvim običan dan na našim televizijama.
