Svestrani upravnik Valjevske bolnice

Valjevski lekar dr Milan Pecić dugo je bio nepoznat široj javnosti. Kada su istoričari istraživali događaje iz Velikog rata, njegov lik često su uočavali na fotografijama s poznatim ličnostima, ali nisu znali više o njemu. Uvek je bio u drugom redu, epizodista, glumac sporednih uloga.

– Otkriće ko je on usledilo je kada je u arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti pronađeno njegovo delo „Autobiografija”, a zatim su prilikom rekonstrukcije Srpskog lekarskog društva otkrivene i neke slike. Spojio sam taj materijal i napravio izložbu „Valjevo je 1914–1915. grad-bolnica, a njen glavni upravnik pukovnik dr Milan Pecić” – kaže autor izložbe u SLD dr Vladimir Krivošejev, muzejski savetnik u Narodnom muzeju u Valjevu.

Milan Pecić (Aleksinac, 1865 – Beograd, 1959), lekar iz prve grupe vojnih stipendista Kraljevine Srbije, učesnik balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, jedan je od pionira zubnog lekarstva u Valjevu i Srbiji.

On je kao vrlo preduzimljivi čovek imao i značajnu ulogu u uređenju i opremanju vojno-sanitetskih objekata u garnizonima u kojima je službovao.

Konstruktor sanitetskih nosila

Bio je i inovator, konstruktor sanitetskih nosila i priručne poljske apoteke, opreme za poljske bolnice koja je masovno korišćena tokom ratova između 1912. i 1918. godine.

 U Valjevu je bio dva puta: od 1904. do 1910. kao upravnik bolnice, a 1915. godine bio je referent saniteta Drinske divizijske oblasti.

Pecić je pred kraj života, od 87. do 92. godine, pisao autobiografiju koju je priložio Arhivu SANU. U tom delu opisao je život od odrastanja u siromašnoj porodici i školovanja u Srbiji i inostranstvu, preko službovanja u raznim garnizonima, u Kruševcu, Prokuplju, Nišu, Gornjem Milanovcu, Beogradu, Kraljevu, Valjevu i Kragujevcu. Pisao je i o dodatnom usavršavanju u inostranstvu i ratnim godinama 1912–1918. do neočekivanog penzionisanja u Novom Sadu 1923. godine.

Posebnu pažnju poklonio je ratnim godinama 1912–1918, s težištem na borbi s epidemijom tifusa u Valjevu 1915, kao i boravku u Francuskoj i na Krfu.

U „Autobiografiji” jasno se ocrtava i stav tadašnje vlade prema stvaranju uređene srpske vojske i civilne i vojne medicine. Tako je uvedeno i slanje vojno-sanitetskih pitomaca na strane medicinske fakultete, u nameri da se svori naš domaći, srpski lekarski podmladak. U prvoj grupi poslatoj na studije u Beč već 21. decembra 1886. pored Pecića bili su i Čeda Đurđević, Sima Karanović, Vlada Popović, Čeda Mihajlović, Lazar Genčić, Negoslav Velizarević, Mihailo Mitrović, Voja Stojanović i Blagoje Nikolić.

Krivošejev objašnjava i kako je Pecić relativno brzo napredovao u vojnoj hijerarhiji, uz često menjanje mesta službovanja. Po završenim studijama medicine na početku 1893. godine ostao je u Beču kako bi pohađao dodatni šestomesečni kurs hirurgije u okviru kojeg se usavršavao i iz „zubnog lekarstva”.

U proleće 1910. godine je prekomandovan u Kragujevac, za referenta saniteta komande Šumadijske divizijske oblasti. U Kragujevcu se skućio, i iz njega je otišao u ratove prateći jedinice Šumadijske divizije i dobivši čin pukovnika, u aprilu 1913, dok je njegova supruga Jelisaveta ostala u Kragujevcu. Veći deo ratnih meseci Prvog balkanskog rata proveo je u bolnici u Prizrenu, dok je tokom Drugog balkanskog rata, kao i na početku Velikog rata bio na frontu. U februaru 1915. godine ponovo dolazi u Valjevo, na dužnost referenta saniteta Drinske divizije.

Posle neprijateljske ofanzive u oktobru 1915. godine napustio je Valjevo i po povlačenju preko Albanije obreo se u Skadru. Potom je rukovodio radom lekarske invalidske komisije, prvo u Francuskoj, u Tulonu, a potom u Grčkoj, na Krfu. Krajem juna 1920. godine, sa suprugom je otišao u banju Topusko, gde se zadržao „nešto oko 3 meseca”, zbog bolesti ali i smrti supruge. Ubrzo se ponovo oženio Ljubicom, ćerkom Petra Moačinina, bivšeg trgovca u Beogradu. Početkom 1921. godine odlikovan je ordenom Belog orla, ali je potom bio uvučen u svojevrsnu aferu u vezi s regrutnim pregledima. Oslobođen je svake odgovornosti i na ime svojevrsnog „zadovoljenja”, u julu 1922. godine, postavljen za načelnika sanitetskog odeljenja Prve armijske oblasti, sa sedištem u Novom Sadu. Tu dužnost obavljao je do prevremenog, neočekivanog i kako je smatrao nepravednog penzionisanja u oktobru naredne 1923. godine.

Pored aktivnog lekarskog i administrativnog rada u različitim garnizonima, Pecić je napisao i tri knjige iz oblasti medicine.

Proputovao je, temeljno, veliki deo Evrope, i o tome ostavio zabeleške koje bi izdvojene mogle da predstavljaju svojevrsne putopise. Opisivao je švajcarska sela, velike evropske gradove i turistička mesta, kongresne centre i različite vidove zabave koji se u njima organizuju za turiste. Između ostalog, vezano za boravak u Holandiji, zabeležio je sledeće: „Iz Haga išao sam u morsko kupatilo Ševening. Na kratkom odstojanju od Haga do kupatila sve same divne vile u divnom cveću. Kupatilo je vanredno lepo, puno sveta koji se kupa u moru. Obala je ravna, široka i puna sitnog peska. Ovaj pesak je tako sitan, jednak i čist da dama s najlepšom aljinom sedne na pesak ili se peskom pokrije, pa kada ustane nema ni traga od peska na aljini..” 

Tokom rata proputovao Italiju i Francusku

Poslednje turističko putovanje dr Pecić preduzeo je tokom Velikog rata, kada je iz Tulona poslat na Krf krajem 1916. godine. Rukovodeći se devizom da u ratu nema voznog reda prošao je bez žurbe Francusku rivijeru, obišao Italiju, od severa do juga, opisujući u autobiografiji svoje impresije:

„Na putovanju za Krf ja sam koristio mogućnost da se koji dan zadržim u pojedinim mestima, jer sam računao da je to vrlo zgodna prilika, da razgledam pojedine varoši u Italiji, pošto se ta mogućnost neće pružiti, kao što se docnije doista i desilo i nisam više nikad prošao celu Italiju od severa do krajnjeg juga.” Zadržavao se u Nici, Rimu, Napulju, a odatle na Galipolje gde se ukrcao za Krf. Do konačnog povratka u Srbiju trebalo je još čekati, ali je 1918. došao red za taj put.