Strelac koji pogađa medalje

Trofejni strelac Damir Mikec dobio je pre četiri godine nacionalnu penziju za sjajne rezultate s najvećih svetskih takmičenja, ali još ne planira da ode u sportsku penziju. Naprotiv, željan je još takmičenja i trofeja. Ove godine ga očekuje zgusnut raspored, iako je već prošao jedan od dva glavna izazova u kalendaru za 2023. godinu. Vratio se s Evropskog prvenstva u Talinu, u Estoniji, s tri medalje. U ekipnoj konkurenciji bronzana, a u miksu sa Zoranom Arunović i u pojedinačnoj konkurenciji zlatne.

Zanimljiv je podatak da se na evropskim prvenstvima, koja se održavaju svake godine, s koleginicom iz reprezentacije Zoranom Arunović, počev od 2016. godine, svaki put peo na pobedničko postolje. Osam puta zaredom – to niko nije uspeo do sada na Starom kontinentu i jedinstven je primer u ovom sportu.

Na takmičenjima nema turističkih izleta

Mikec je postao poznat našoj javnosti i po medaljama, ali i po braku s Melisom, reprezentativkom Salvadora, s kojom živi u Beogradu i ima dvoje dece, sedmogodišnjeg sina Milana Rikarda i dvogodišnju ćerku po imenu Mia Vanesa. Kada smo razgovarali s njim po povratku iz Talina, Melisa je bila na reprezentativnim pripremama kao jedna od najboljih takmičarki u streljaštvu u tom delu sveta. Porodica najveći deo vremena provodi u Beogradu, ali često su i odsutni. Damir kaže da su prošle godine van Srbije proveli čak četiri meseca na raznim meridijanima.

Melisa je u Beogradu od 2010. godine, za dve godine savladala je srpski, brzo se prilagodila, zavolela hranu, ljude i naš mentalitet.

– U Salvadoru znaju da kažu da su Evropljani hladniji, ali ovde kod nas u Srbiji je druga priča, mi smo sličniji Špancima nego zapadnoevropskim narodima. Već 13 godina živimo zajedno i prošli smo mnogo različitih situacija, od toga da putujemo zajedno na takmičenje na drugi kraj sveta ili da neko od nas ostane kod kuće. Najbitnije je to da potpuno razumemo jedno drugo jer smo oboje sportisti. Kada sam ja odsutan, ona brine o deci i obrnuto, tako da je moj uspeh i njen – kaže Damir.

Do sada je naš sagovornik bio u osamdeset sedam zemalja!

– Bio sam na svim kontinentima, samo nisam bio na Antarktiku – odgovara u šali.

Poseban doživljaj je kada ode u tazbinu na Karibe. Još na aerodromu pripreme im doček kojem se pridruže i salvadorski sportisti. Na treninge dođu i strelci iz okolnih zemlja da popričaju s Damirom, čuju neki savet i da nešto nauče. Bračni par je vrlo popularan u Srednjoj Americi i uvek se raduje odlascima u ove egzotične krajeve.

I Talin u Estoniji je jedan od najlepših gradova, kao muzej na otvorenom. Retko koji grad u Evropi ima takav srednjovekovni duh i arhitekturu koja je očuvana kao nekada. Ali nije bilo puno vremena da se razgledaju znamenitosti, tek poslednjeg dana Damir je sa svojim bratom Goranom izašao na večeru, da se malo opusti, a već sutradan je usledio povratak kući. Dok traju takmičenja pravila su stroga, nema izlazaka i turističkih izleta, jer to troši energiju i razbija koncentraciju.

Damir je rođen u Splitu 1984. godine, ali se još kao dete preselio u Beograd s porodicom. Na nagovor majke krenuo je bratovljevim stopama i počeo da se bavi sportom. Nekoliko godina trenirao je karate, pa plivanje, veslanje, da bi u prvom razredu srednje škole počeo da se bavi streljaštvom.

– Možda to nekome zvuči kao kasno za početak, ali u mom slučaju to ništa nije značilo. Danas deca počinju još u petom razredu osnovne škole. Ja sam počeo kasnije, ali ako se nešto voli onda se zapne, uloži se trud i postigne uspeh. Za vrhunske rezultate na talenat odlazi tri-četiri odsto, a ostalo je rad – veruje Damir, koji trenira u prostorima osnovne škole na Miljakovcu gde se nalazi njegov klub „Policajac”.

Blizina škole omogućava mu da radi na popularizaciji ovog sporta među decom. Ponekad odlazi na časove na poziv nastavnika da priča o svojim znanjima i veštinama kako bi neko od dece krenulo njegovim stopama.

– To je vrlo lep i koristan sport, povećava i koncentraciju i pažnju, povoljno utiče na mentalno zdravlje. Bude mi zanimljivo, obiđemo učionice, s direktorkom i pomoćnikom, oni me namerno ne predstave odmah, ali obično troje-četvoro učenika me prepozna – kaže Mikec.

Srbija je imala zlatnu generaciju strelaca od Jasne Šekarić, Maksimovića, Pletikosića, Aranke Binder, pa do ove najnovije generacije koju čine Milenko Sebić, Zorana Arunović i još nekoliko mlađih takmičara.

Uslovi u kojima treniraju nisu nimalo laki, strelišta su stara, ponegde i niska, klaustrofobična, ali i pored toga rezultati su tu. Strelišta na stadionu Partizana u Humskoj su, recimo, ispod tribina, u Novom Beogradu u atomskom skloništu...

Ali, naši takmičari se dovijaju. I pored toga smo svetska sila, najjača reprezentacija u Evropi. Genetika, inat ili nešto treće, svakako treba pomenuti i stimulacije od Ministarstva sporta, svaka medalja na evropskom i svetskom prvenstvu i olimpijskim igrama veoma je dobro finansijski nagrađena, a uvedene su i nacionalne penzije, ranije od 35, a od pre nekoliko godina od 40. godine.

Teško je da će se uspesi koji traju od kraja osamdesetih do danas unedogled ponavljati. Po mišljenju našeg sagovornika, među mladima, posebno juniorima, ima talenata, ali u nekom narednom periodu ne očekuje žetve medalja kao što je to sada. Što se tiče pištolja tu smo „tanki”, ali u pušci imamo kvalitetnih juniora.

Aktivan u Sportskom savezu Srbije

Damir je i potpredsednik Sportskog saveza Srbije. Na ovoj funkciji s ostalim članovima preduzima dosta akcija na popularizaciji sporta, pomaže uvek kada je u prilici.

– Odlazimo u gradove i u sela za koje nisam nikada čuo. Ljudi se oduševe što provedemo s njima dan, da im približimo određeni sport, pa i streljaštvo. Na tim manifestacijama igra se i fudbal i odbojka, ali i nadvlačenje konopca, bacanje kamena s ramena i još neke pomalo zaboravljene discipline – kaže naš sagovornik koji se približava četrdesetoj, ali ima još puno planova na takmičenjima.

Damir ističe i da je sportska disciplina koju je izabrao dugovečna, nije toliko ograničen godinama kao što je to slučaj u ekipnim sportovima.

 – Ja sam sad u najboljim godinama, prebrodio sam „dečje bolesti”, sazreo kao strelac, i dalje želim da se takmičim, posvetim karijeri. Daleko sam od pomisli da završavam karijeru – poručuje Damir Mikec.

​Nova dvorana

Streljaštvo nije jeftin sport, ako želite vrhunskog strelca to je, kaže Damir, kao rupa bez dna. Vazdušna puška košta 3.500 evra, malokalibarska i po 14.000, municija po treningu se ispuca u vrednosti od oko dvesta evra, a trenira se sedam puta nedeljno, od devet ujutro do tri popodne. Streljački savez treba da dobije na korišćenje i deo nove hale na Košutnjaku, koja kasni s otvaranjem. Reč je o vrlo modernom objektu koji će biti na raspolaganju sportistima borilačkih sportova: rvačima, tekvondistima, džudistima, karatistima, penjačima uz veštačku stenu i strelcima.

Viza za Pariz

Mikec se uspehom u Estoniji izborio i za učešće na Olimpijskim igrama dogodine u Parizu u disciplini vazdušni pištolj s deset metara. To će mu biti pete Olimpijske igre. Prvi put se takmičio u Pekingu 2008. godine, pa u Londonu, Rio de Žaneiru i Tokiju gde je osvojio srebro već prvog dana.

U streljani gde trenira ima zalepljen logo sa svake olimpijade na kojoj je bio, uz još dva koja su dodata za Igre u Parizu i Los Anđelesu 2028. godine. Ali ima na umu i Australiju, Brizbejn 2032, možda i kao oproštajni nastup.

U ovoj godini ga očekuje i Svetsko prvenstvu u Bakuu u avgustu i svetski kupovi koji su analogni grend slemovima u tenisu.