Стрелац који погађа медаље

Трофејни стрелац Дамир Микец добио је пре четири године националну пензију за сјајне резултате с највећих светских такмичења, али још не планира да оде у спортску пензију. Напротив, жељан је још такмичења и трофеја. Ове године га очекује згуснут распоред, иако је већ прошао један од два главна изазова у календару за 2023. годину. Вратио се с Европског првенства у Талину, у Естонији, с три медаље. У екипној конкуренцији бронзана, а у миксу са Зораном Аруновић и у појединачној конкуренцији златне.

Занимљив је податак да се на европским првенствима, која се одржавају сваке године, с колегиницом из репрезентације Зораном Аруновић, почев од 2016. године, сваки пут пео на победничко постоље. Осам пута заредом – то нико није успео до сада на Старом континенту и јединствен је пример у овом спорту.

На такмичењима нема туристичких излета

Микец је постао познат нашој јавности и по медаљама, али и по браку с Мелисом, репрезентативком Салвадора, с којом живи у Београду и има двоје деце, седмогодишњег сина Милана Рикарда и двогодишњу ћерку по имену Миа Ванеса. Када смо разговарали с њим по повратку из Талина, Мелиса је била на репрезентативним припремама као једна од најбољих такмичарки у стрељаштву у том делу света. Породица највећи део времена проводи у Београду, али често су и одсутни. Дамир каже да су прошле године ван Србије провели чак четири месеца на разним меридијанима.

Мелиса је у Београду од 2010. године, за две године савладала је српски, брзо се прилагодила, заволела храну, људе и наш менталитет.

– У Салвадору знају да кажу да су Европљани хладнији, али овде код нас у Србији је друга прича, ми смо сличнији Шпанцима него западноевропским народима. Већ 13 година живимо заједно и прошли смо много различитих ситуација, од тога да путујемо заједно на такмичење на други крај света или да неко од нас остане код куће. Најбитније је то да потпуно разумемо једно друго јер смо обоје спортисти. Када сам ја одсутан, она брине о деци и обрнуто, тако да је мој успех и њен – каже Дамир.

До сада је наш саговорник био у осамдесет седам земаља!

– Био сам на свим континентима, само нисам био на Антарктику – одговара у шали.

Посебан доживљај је када оде у тазбину на Карибе. Још на аеродрому припреме им дочек којем се придруже и салвадорски спортисти. На тренинге дођу и стрелци из околних земља да попричају с Дамиром, чују неки савет и да нешто науче. Брачни пар је врло популаран у Средњој Америци и увек се радује одласцима у ове егзотичне крајеве.

И Талин у Естонији је један од најлепших градова, као музеј на отвореном. Ретко који град у Европи има такав средњовековни дух и архитектуру која је очувана као некада. Али није било пуно времена да се разгледају знаменитости, тек последњег дана Дамир је са својим братом Гораном изашао на вечеру, да се мало опусти, а већ сутрадан је уследио повратак кући. Док трају такмичења правила су строга, нема излазака и туристичких излета, јер то троши енергију и разбија концентрацију.

Дамир је рођен у Сплиту 1984. године, али се још као дете преселио у Београд с породицом. На наговор мајке кренуо је братовљевим стопама и почео да се бави спортом. Неколико година тренирао је карате, па пливање, веслање, да би у првом разреду средње школе почео да се бави стрељаштвом.

– Можда то некоме звучи као касно за почетак, али у мом случају то ништа није значило. Данас деца почињу још у петом разреду основне школе. Ја сам почео касније, али ако се нешто воли онда се запне, уложи се труд и постигне успех. За врхунске резултате на таленат одлази три-четири одсто, а остало је рад – верује Дамир, који тренира у просторима основне школе на Миљаковцу где се налази његов клуб „Полицајац”.

Близина школе омогућава му да ради на популаризацији овог спорта међу децом. Понекад одлази на часове на позив наставника да прича о својим знањима и вештинама како би неко од деце кренуло његовим стопама.

– То је врло леп и користан спорт, повећава и концентрацију и пажњу, повољно утиче на ментално здравље. Буде ми занимљиво, обиђемо учионице, с директорком и помоћником, они ме намерно не представе одмах, али обично троје-четворо ученика ме препозна – каже Микец.

Србија је имала златну генерацију стрелаца од Јасне Шекарић, Максимовића, Плетикосића, Аранке Биндер, па до ове најновије генерације коју чине Миленко Себић, Зорана Аруновић и још неколико млађих такмичара.

Услови у којима тренирају нису нимало лаки, стрелишта су стара, понегде и ниска, клаустрофобична, али и поред тога резултати су ту. Стрелишта на стадиону Партизана у Хумској су, рецимо, испод трибина, у Новом Београду у атомском склоништу...

Али, наши такмичари се довијају. И поред тога смо светска сила, најјача репрезентација у Европи. Генетика, инат или нешто треће, свакако треба поменути и стимулације од Министарства спорта, свака медаља на европском и светском првенству и олимпијским играма веома је добро финансијски награђена, а уведене су и националне пензије, раније од 35, а од пре неколико година од 40. године.

Тешко је да ће се успеси који трају од краја осамдесетих до данас унедоглед понављати. По мишљењу нашег саговорника, међу младима, посебно јуниорима, има талената, али у неком наредном периоду не очекује жетве медаља као што је то сада. Што се тиче пиштоља ту смо „танки”, али у пушци имамо квалитетних јуниора.

Активан у Спортском савезу Србије

Дамир је и потпредседник Спортског савеза Србије. На овој функцији с осталим члановима предузима доста акција на популаризацији спорта, помаже увек када је у прилици.

– Одлазимо у градове и у села за које нисам никада чуо. Људи се одушеве што проведемо с њима дан, да им приближимо одређени спорт, па и стрељаштво. На тим манифестацијама игра се и фудбал и одбојка, али и надвлачење конопца, бацање камена с рамена и још неке помало заборављене дисциплине – каже наш саговорник који се приближава четрдесетој, али има још пуно планова на такмичењима.

Дамир истиче и да је спортска дисциплина коју је изабрао дуговечна, није толико ограничен годинама као што је то случај у екипним спортовима.

 – Ја сам сад у најбољим годинама, пребродио сам „дечје болести”, сазрео као стрелац, и даље желим да се такмичим, посветим каријери. Далеко сам од помисли да завршавам каријеру – поручује Дамир Микец.

​Нова дворана

Стрељаштво није јефтин спорт, ако желите врхунског стрелца то је, каже Дамир, као рупа без дна. Ваздушна пушка кошта 3.500 евра, малокалибарска и по 14.000, муниција по тренингу се испуца у вредности од око двеста евра, а тренира се седам пута недељно, од девет ујутро до три поподне. Стрељачки савез треба да добије на коришћење и део нове хале на Кошутњаку, која касни с отварањем. Реч је о врло модерном објекту који ће бити на располагању спортистима борилачких спортова: рвачима, теквондистима, џудистима, каратистима, пењачима уз вештачку стену и стрелцима.

Виза за Париз

Микец се успехом у Естонији изборио и за учешће на Олимпијским играма догодине у Паризу у дисциплини ваздушни пиштољ с десет метара. То ће му бити пете Олимпијске игре. Први пут се такмичио у Пекингу 2008. године, па у Лондону, Рио де Жанеиру и Токију где је освојио сребро већ првог дана.

У стрељани где тренира има залепљен лого са сваке олимпијаде на којој је био, уз још два која су додата за Игре у Паризу и Лос Анђелесу 2028. године. Али има на уму и Аустралију, Бризбејн 2032, можда и као опроштајни наступ.

У овој години га очекује и Светско првенству у Бакуу у августу и светски купови који су аналогни гренд слемовима у тенису.