Čezne da nam kaže…

U Priboju je rođen, tamo je i počeo prve glumačke korake. U ovom gradu pozorišni amaterizam ima dugu tradiciju. Još kao osmogodišnji dečak otvorio je vrata Doma kulture „Pivo Karamatijević” i tako je počela magija koja traje i danas.

Za Milorada Mikija Damjanovića, prvaka Drame Beogradskog dramskog pozorišta, uspeh je relativna stvar.

– Pored toga što je gluma igra, ona je vrlo zahtevan i ozbiljan posao. Nepredvidiv i vrlo često neizvestan. Zamislite da ga još i ne volite – kaže naš sagovornik i dodaje da svaki čovek koji voli svoj posao može danas da se smatra privilegovanim.

Epizoda u filmu „Lajanje na zvezde”

S glumom je sve lepo počelo, prva iskustva i to značajna na amaterskoj pozornici u gradu koji je iznedrio i jednog Danila Lazovića. Imao je na koga da se ugleda, a kada je pošao put Beograda da izučava ovaj umetnički zanat, susreo se s još jednim velikim glumcem – Predragom Ejdusom. Studirao je Akademiju umetnosti u teškim, devedesetim godinama. Priseća se kako mu je mama tih godina iz Priboja slala supu u flašama. Počeo je i da kuva pa je u studentskoj sobi spremao domaću hranu koja može da se podgreva.

Srećom, na fakultetu sve je bilo drugačije. Bio je prva generacija jedne privatne škole koja se u tom trenutku pojavila. No, ime profesora Ejdusa ulivalo mu je veliku sigurnost.

– Naučio me je mnogo. Najpre profesionalizmu i pozorišnoj etici i na tome sam mu beskrajno zahvalan. I dan-danas mi padnu na pamet njegove rečenice. Omiljena mi je: „Igrajte za najpametnijeg u publici, a ne za najglupljeg”. Tek sam u poslu shvatio koliko me je stvari naučio. I znam da je bio ponosan na mene, jer je to više puta javno izgovorio – rado se seća svojih studentskih dana Milorad Damjanović.

Iz tog vremena dopire još jedno važno sećanje, film „Lajanje na zvezde”, koji je doživeo veliki uspeh kod publike i koji je bezbroj puta prikazivan s mnogo istaknutih glumačkih zvezda, od onih koji su tada tek počinjali pa do već proverenih filmskih vedeta. To mu je prvi i ispostaviće se i jedini film koji je snimio. Seća se straha i poštovanja jednog uplašenog studenta druge godine glume koji svoj prvi kadar u životu snima s Vesnom Trivalić i Batom Živojinovićem. Ali, ipak, s ponosom kaže da i danas kada gleda taj film nije nezadovoljan, ni najmanje, time kako je odigrao epizodnu ulogu lika koji je svima poznat pod nadimkom Maler.

Neki bi za Mikija Damjanovića možda na prvi pogled rekli da odaje utisak čoveka koji je vrlo skroman i povučen. Da li je zaista tako?
– Vaspitan sam da je skromnost vrlina. I jeste osobina koju najviše cenim kod drugih ljudi. A povučen? Ne bih rekao. Volim ljude, ali sam vremenom naučio da ne moram da budem baš svuda i po svaku cenu.

Početkom milenijuma oprobao se u popularnim igricama „Hugo” i „Tajni agent Izi” uz koje su odrasle brojne generacije. U obe je pozajmljivao svoj glas glavnim junacima. Ove emisije imale su ogromnu popularnost iz koje su proistekli albumi za sličice, maske za decu, pa čak i čokolade i bombone. Emitovane su do 2009. godine.

– To je zaista bio lep posao. Trudio sam se da Izi, koji je bio heroj mladim gledaocima, ne bude samo akciona figura, nego da ih kroz igru nauči i lepom govoru, manirima i svemu što se tih godina polako zaboravljalo – kaže Damjanović.

Poslednjih godina posvetio se kabareu, sa sličnim ciljem kao i kada je radio u televizijskim igricama. Prigrlio je poeziju i odlučio da se bori i da joj ne da da iščezne. Izabrao je kabare kao način borbe. Trudi se da nekim mladim ljudima koji su danas okrenuti brzim i lakim sadržajima dočara da je još uvek lepo udvarati se poezijom, jer tako u ovom današnjem svetu ostaju originalni i jedinstveni. Uspeo je da u kabareu „Čeznem da vam kažem” spoji muziku, poeziju, pozorište, standap komediju.

Sve se može, ako je iskreno i čestito, uveren je Milorad koji očekuje da tridesetu predstavu izvede pred novosadskom publikom. S Novosađanima ima jednu snažnu konekciju još od „Lajanja na zvezde”. Zato je, kaže, i bilo logično da posle 29. izvođenja koje je ujedno bilo i premijerno za beogradsku publiku, ovo jubilarno trideseto bude baš u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Milorad Damjanović je sada u najboljim glumačkim godinama. Na pozorišnim scenama stekao je veliko iskustvo. Imao je sreću da kao mlad glumac podeli scenu s Kraljem, Đuzom Stojiljkovićem, Tanjom Lukjanovom, i to su, ističe, nezaboravna iskustva i lekcije.

U čast Danila Lazovića

Naš sagovornik može da se pohvali još jednim podatkom. U rodnom Priboju obavlja i jednu važnu umetničku misiju. On je direktor festivala koji je posvećen njegovom pokojnom zemljaku i umetničkoj veličini Danilu Lazoviću, koji je rođen u Brodarevu, a odrastao u Priboju. Festival je važan ne samo za studente glume koji se tu nadmeću u recitovanju poezije, već i za ljude iz ovog kraja koji vole kulturu, pozorište i neizrecivo cene svoju glumačku legendu.

– Festival „Dani Danila Lazovića” važan je za taj grad, za taj ceo region. Tu vidimo decentralizaciju kulture u praksi. Zamislite koliko je važno za jedan mali grad na obodu države da bar jednom godišnje vidi aktuelne pozorišne produkcije i vrhunske glumce kako daju najbolji deo sebe. A mladi glumci koji su učestvovali na našem festivalu sada su već značajna imena srpskog glumišta, odnosno njegovog podmlatka. I mi kao festival možemo samo da budemo ponosni na to. Trudim se da poštujem i mlađe i starije kolege i tu mi opet pada na pamet jedna rečenica mog profesora Ejdusa: „Partner ti je najvažniji na sceni ili u kadru. Važniji i od pisca i od reditelja”. I evo posle 70 i više pozorišnih premijera i desetine snimljenih televizijskih uloga, potvrđujem svaku njegovu reč. I za to je bio u pravu – kaže Milorad Damjanović i dodaje da sebe vidi u budućnosti u Srbiji, kao zadovoljnog, mirnog i spokojnog čoveka.

Vera u sebe najjači ritual

S iskustvom nakupljenim proteklih godina, mnogo pređenih kilometara u nogama, odigranih premijera, snimljenih serija, trema, kaže ovaj glumac, nije ista kao što je bila u početku:

– Kao mlađi imao sam rituale, ponekad i sujeverja, a onda sam kao zreo čovek shvatio da je vera u sebe najvažnija. Moj ritual, ako se to tako sme nazvati, je molitva.

Rado se vraća u Priboj

– Priboj je moj grad. Ne mislim da sredina iz koje dolazite igra neku važnu ulogu. Važno je i da imate sreću da dobijete prvu šansu, a onda da date sve od sebe da je iskoristite. Ipak, moja duša je dole. Neki od najvažnijih ljudi u mom životu žive u tom gradu. Rado mu se vraćam, kako starim, sve češće i češće. Menjamo se i grad i ja. Neke promene mi se baš sviđaju, neke malo manje. Ali, kao što je najteže biti prorok u svom selu, lepo je kad vas to selo prigrli, kad se u njega vratite kao uspešan čovek i pomognete koliko god možete – kaže glumac.

Povratak na televiziju

Na početku karijere dosta je snimao za televiziju. Onda je svesno rešio da se posveti pozorištu i za to vreme je odigrao blizu 70 pozorišnih uloga.

– Zahvaljujući Bogu ili sebi i svom vaspitanju nekako sam podelio stvari. Sa 44 godine postao prvak Drame Beogradskog dramskog pozorišta što na akademiji nisam ni pomislio da ću postati. A onda, u jednom trenutku kada odigrate pozorišni repertoar koji ste zacrtali sebi u glavi, a odigrali ste sve i svašta, od klasika do nekih savremenih pisaca, dođe vam vreme da se vratite na TV i to se tako kod mene desilo – iskren je Miki Damjanović.