Чезне да нам каже…
Првак Драме Београдског драмског позоришта са својим кабареом занимљивог назива путује по Србији и бори се против преовлађујуће површности глумом, музиком, стендап комедијом и – поезијом за удварање
У Прибоју је рођен, тамо је и почео прве глумачке кораке. У овом граду позоришни аматеризам има дугу традицију. Још као осмогодишњи дечак отворио је врата Дома културе „Пиво Караматијевић” и тако је почела магија која траје и данас.
За Милорада Микија Дамјановића, првака Драме Београдског драмског позоришта, успех је релативна ствар.
– Поред тога што је глума игра, она је врло захтеван и озбиљан посао. Непредвидив и врло често неизвестан. Замислите да га још и не волите – каже наш саговорник и додаје да сваки човек који воли свој посао може данас да се сматра привилегованим.
Епизода у филму „Лајање на звезде”
С глумом је све лепо почело, прва искуства и то значајна на аматерској позорници у граду који је изнедрио и једног Данила Лазовића. Имао је на кога да се угледа, а када је пошао пут Београда да изучава овај уметнички занат, сусрео се с још једним великим глумцем – Предрагом Ејдусом. Студирао је Академију уметности у тешким, деведесетим годинама. Присећа се како му је мама тих година из Прибоја слала супу у флашама. Почео је и да кува па је у студентској соби спремао домаћу храну која може да се подгрева.
Срећом, на факултету све је било другачије. Био је прва генерација једне приватне школе која се у том тренутку појавила. Но, име професора Ејдуса уливало му је велику сигурност.
– Научио ме је много. Најпре професионализму и позоришној етици и на томе сам му бескрајно захвалан. И дан-данас ми падну на памет његове реченице. Омиљена ми је: „Играјте за најпаметнијег у публици, а не за најглупљег”. Тек сам у послу схватио колико ме је ствари научио. И знам да је био поносан на мене, јер је то више пута јавно изговорио – радо се сећа својих студентских дана Милорад Дамјановић.
Из тог времена допире још једно важно сећање, филм „Лајање на звезде”, који је доживео велики успех код публике и који је безброј пута приказиван с много истакнутих глумачких звезда, од оних који су тада тек почињали па до већ проверених филмских ведета. То му је први и испоставиће се и једини филм који је снимио. Сећа се страха и поштовања једног уплашеног студента друге године глуме који свој први кадар у животу снима с Весном Тривалић и Батом Живојиновићем. Али, ипак, с поносом каже да и данас када гледа тај филм није незадовољан, ни најмање, тиме како је одиграо епизодну улогу лика који је свима познат под надимком Малер.
Неки би за Микија Дамјановића можда на први поглед рекли да одаје утисак човека који је врло скроман и повучен. Да ли је заиста тако?
– Васпитан сам да је скромност врлина. И јесте особина коју највише ценим код других људи. А повучен? Не бих рекао. Волим људе, али сам временом научио да не морам да будем баш свуда и по сваку цену.
Почетком миленијума опробао се у популарним игрицама „Хуго” и „Тајни агент Изи” уз које су одрасле бројне генерације. У обе је позајмљивао свој глас главним јунацима. Ове емисије имале су огромну популарност из које су проистекли албуми за сличице, маске за децу, па чак и чоколаде и бомбоне. Емитоване су до 2009. године.
– То је заиста био леп посао. Трудио сам се да Изи, који је био херој младим гледаоцима, не буде само акциона фигура, него да их кроз игру научи и лепом говору, манирима и свему што се тих година полако заборављало – каже Дамјановић.
Последњих година посветио се кабареу, са сличним циљем као и када је радио у телевизијским игрицама. Пригрлио је поезију и одлучио да се бори и да јој не да да ишчезне. Изабрао је кабаре као начин борбе. Труди се да неким младим људима који су данас окренути брзим и лаким садржајима дочара да је још увек лепо удварати се поезијом, јер тако у овом данашњем свету остају оригинални и јединствени. Успео је да у кабареу „Чезнем да вам кажем” споји музику, поезију, позориште, стандап комедију.
Све се може, ако је искрено и честито, уверен је Милорад који очекује да тридесету представу изведе пред новосадском публиком. С Новосађанима има једну снажну конекцију још од „Лајања на звезде”. Зато је, каже, и било логично да после 29. извођења које је уједно било и премијерно за београдску публику, ово јубиларно тридесето буде баш у Српском народном позоришту у Новом Саду.
Милорад Дамјановић је сада у најбољим глумачким годинама. На позоришним сценама стекао је велико искуство. Имао је срећу да као млад глумац подели сцену с Краљем, Ђузом Стојиљковићем, Тањом Лукјановом, и то су, истиче, незаборавна искуства и лекције.
У част Данила Лазовића
Наш саговорник може да се похвали још једним податком. У родном Прибоју обавља и једну важну уметничку мисију. Он је директор фестивала који је посвећен његовом покојном земљаку и уметничкој величини Данилу Лазовићу, који је рођен у Бродареву, а одрастао у Прибоју. Фестивал је важан не само за студенте глуме који се ту надмећу у рецитовању поезије, већ и за људе из овог краја који воле културу, позориште и неизрециво цене своју глумачку легенду.
– Фестивал „Дани Данила Лазовића” важан је за тај град, за тај цео регион. Ту видимо децентрализацију културе у пракси. Замислите колико је важно за један мали град на ободу државе да бар једном годишње види актуелне позоришне продукције и врхунске глумце како дају најбољи део себе. А млади глумци који су учествовали на нашем фестивалу сада су већ значајна имена српског глумишта, односно његовог подмлатка. И ми као фестивал можемо само да будемо поносни на то. Трудим се да поштујем и млађе и старије колеге и ту ми опет пада на памет једна реченица мог професора Ејдуса: „Партнер ти је најважнији на сцени или у кадру. Важнији и од писца и од редитеља”. И ево после 70 и више позоришних премијера и десетине снимљених телевизијских улога, потврђујем сваку његову реч. И за то је био у праву – каже Милорад Дамјановић и додаје да себе види у будућности у Србији, као задовољног, мирног и спокојног човека.
Вера у себе најјачи ритуал
С искуством накупљеним протеклих година, много пређених километара у ногама, одиграних премијера, снимљених серија, трема, каже овај глумац, није иста као што је била у почетку:
– Као млађи имао сам ритуале, понекад и сујеверја, а онда сам као зрео човек схватио да је вера у себе најважнија. Мој ритуал, ако се то тако сме назвати, је молитва.
Радо се враћа у Прибој
– Прибој је мој град. Не мислим да средина из које долазите игра неку важну улогу. Важно је и да имате срећу да добијете прву шансу, а онда да дате све од себе да је искористите. Ипак, моја душа је доле. Неки од најважнијих људи у мом животу живе у том граду. Радо му се враћам, како старим, све чешће и чешће. Мењамо се и град и ја. Неке промене ми се баш свиђају, неке мало мање. Али, као што је најтеже бити пророк у свом селу, лепо је кад вас то село пригрли, кад се у њега вратите као успешан човек и помогнете колико год можете – каже глумац.
Повратак на телевизију
На почетку каријере доста је снимао за телевизиjу. Онда је свесно решио да се посвети позоришту и за то време је одиграо близу 70 позоришних улога.
– Захваљујући Богу или себи и свом васпитању некако сам поделио ствари. Са 44 године постао првак Драме Београдског драмског позоришта што на академији нисам ни помислио да ћу постати. А онда, у једном тренутку када одиграте позоришни репертоар који сте зацртали себи у глави, а одиграли сте све и свашта, од класика до неких савремених писаца, дође вам време да се вратите на ТВ и то се тако код мене десило – искрен је Мики Дамјановић.
