Bele staze Bjelasice

Na Bjelasici, poznatoj po belom pokrivaču od novembra do maja, ove zime su nedeljama čekali sneg. Iznad praznih, obeleženih, a i skijašima omiljenih skrivenih staza, nove žičare danima su stajale u mestu, a zaposleni čekali svoju priliku da zarade...

Sve dok snežna mećava, tipično silovita za visoke vrhove crnogorske „ski-kraljice”, nije za jedan dan nanela beli pokrivač od 60 santimetara. To je podstaklo zaljubljenike u „netaknute” staze iz celog regiona da ovamo stignu, ali su se zbog oštre vejavice samo najuporniji skijaši uputili novom žičarom na vrh Troglava na skijalištu „Kolašin 1600”.

Moderno skijalište, sagrađeno 2019. na severu Crne Gore, nazvano je po najbližem gradu Kolašinu i nadmorskoj visini na kojoj mu je polazna tačka. S vrha do kojeg žičara vodi pogled se i zimi i još više leti jasno pruža sa 2.035 metara nadmorske visine.

Šestosedna žičara

Po rečima direktora ski-centra „Kolašin 1600” Bojana Medenice, već u prva dva dana na staze je pristiglo oko 2.000 skijaša iz celog regiona. Kako nas je obavestio, pre godinu dana otvorena je nova šestosedna žičara koja je spojila ovaj novi sa starim i 150 metara niže smeštenim ski-centrom „Bjelasica”, od privatizacije nazvanim „Kolašin”. To je kreiralo 10,5 kilometara novih staza što je s postojećim ukupno 45 kilometara uživanja za skijaše, na stazama svih kategorija.

– Napravili smo zajednički ski-pas, koji važi za oba ski-centra i čija cena je 25 evra dnevno. Iako je sezona kasnila, prvog snežnog vikenda zabeležili smo rekordne brojke posetilaca i prodaje ski-pasa, a niske temperature obezbedile su stabilnu sezonu – kaže Medenica.

Ivana Vukobratović iz Beograda došla je s društvom zbog najavljenih koncerata na bini ispred planinskog doma i restorana „Troglava”. Posle vožnje žičarom do najvišeg vrha prija kuvano vino, dok se čeka cicvara s kajmakom i pleše na snegu u ritmu muzike. Zoran Davnić iz Zagreba izabrao je kačamak na stari crnogorski način, s kiselim mlekom i lisnatim sirom, za uživanje u prizoru s terase planinskog doma. Kako oboje kažu, ne propuštaju da dođu na Bjelasicu tokom zime, ali su nam otkrili da je snažan doživljaj i rafting leti Biogradskom rekom.

I Gabrijela Epštajn iz Bazela zaljubljena je u pronalaženje skrivenih staza i savardaka, tipičnih, usamljenih planinskih kućica Bjelasice.

Vrh Troglava, s kojeg se vide planine Komovi i Ključ, u svom podnožju krije i na prvi pogled skrivene, ali prohodne staze, a skijaši su ljubitelji velikih snežnih pokrivača između staza. Na snežnim „talasima” koje zovu i „dinama Bjelasice” bezbedan je frirajd ili skijanje slobodnim stilom, s preprekama i trikovima.

„Specijalitet” za frirajdere su planinske kućice. U nekoj od njih uspeju i da se ugreju uz ognjište. Niski kosi krovovi s neobično izukrštanim stranicama štite kuće od snežnih nanosa. Savardak je naziv prve drvene kolibe s niskim kamenim zidom u podnožju građenim kako bi se izbegao dodir drveta sa snegom u kraju u kojem je nastala narodna pesma „Gledala sam s Koma plava, kako vjetar zamotava”. S krovom od slame, položenog na konstrukciju od bukovih grana, bile su piramidalnog oblika. Narod ih zove samonikle, kao iznikle iz zemlje, a objedinjavale su pomoćne kolibe za stoku.

Mešavina čvrstih i toplih materijala ostaje recept  po kojem je građen i novi planinski dom „Troglava” za čiji projekat je autorka Sonja Radović Jelovac nagrađena na Balkanskom bijenalu arhitekture.

U stilu kućica koje se vide sa žičare, na novom skijalištu u koje je uloženo 17 miliona evra, zdanje je od autohtonog kamena koji su dovozili s primorja iz Grblja i od bukve s planine iznad Kolašina. Drveni krov je „prelomljen” na više voda. Po zamisli profesorke Jelovac, u istom stilu gradiće se i ostali objekti na padinama.

– Kulturno-istorijsko nasleđe severnih planinskih krajeva posebno privlači Francuze i Austrijance, ali i Kineze, biće sačuvano gradnjom u etno-stilu – kaže direktor TO Kolašin Aleksandar Vlahović.

„Kolašin 1600” postaje novi veliki ski-centar jugoistočne Evrope. Uporedo, na Bjelasici je u izgradnji s mojkovačke strane i ski-centar „Žarski”, drugi u nizu planiranih za ovu planinu i Komove, po prostornom planu Crne Gore, što će s budućim ski-centrom „Cmiljačom” značiti 60 kilometara ski-staza i 14 žičara. Bjelasica je pogodna za staze, kažu, jer gotovo da nisu potrebne građevinske mašine, priroda je napravila sve sama, a kao ugašeni vulkan, planina je puna izvora i površnih reka što je dobar uslov za pravljenje veštačkog snega.

Većina posetilaca planine, zasad, smeštaj nalazi u Kolašinu udaljenom 12 kilometara nizbrdo.

U stilu kuća s padina, u Kolašinu odmah vidite da je gradski Trg borca originalno rekonstruisan postavljanjem drvenih i kamenih kocki, složenih oko spomenika antifašizma, a s trga gledate Troglavu.

Živi duh SFRJ

 – U glavnoj ulici postoji kafić na temu SFRJ s obeležjima i fotografijama tog vremena i natpisima „Drugovi” i „Drugarice” na vratima toaleta – pričaju Milika Bulatović i Dražen Peković, mladi turistički radnici. Objašnjavaju i da se u gradiću na Tari zimi temperatura spušta i 25 podeljaka ispod nule, ali je glavna ulica prepuna do kasno u noć. Drveni trg građen je po ugledu na zdanja starih kolašinskih hotela, renoviranih u istom stilu.

Drvo usred hola

U nekadašnjoj „Bjelasici” kosog drvenog krova, ponosu arhitekture SFRJ, koju je rekonstruisao poznati arhitekta Đorđe Mitrović, i dalje usred hola raste hrast koji se nastavlja kroz spratove. Ognjište je okruženo tronošcima, kolevkama i sankama, a na kamenoj stazi do bazena su i konjska sedla.

Vodenica na Mirinom buku

Pre dva veka na Kolašinskoj reci postojala je Mirina ili glavna gradska vodenica. Na vodopadu, nazvanom takođe po njenoj vlasnici, Mirinom buku. Kolašinci su se tu sakupljali da samelju žito, a noću su, prema narodnom verovanju, ovde dolazili duhovi i vile. Bračni par Vlahović restaurirao je nekadašnji mlin u restoran nacionalne kuhinje, obloživši plafone okrajcima od drvenih dasaka, prekrivši ih džakovima od jute. Još postoje dva vodenička kamena i ljubazni domaćini pokazuju kako se mlelo žito. U etno-postavci domaćina–kolekcionara danas je stari vez, grnčarija, čak i gramofon iz vremena Marije Terezije i ploča stara 100 godina. Marina Vlahović otkriva nam recepte iz Velikog narodnog kuvara šezdesetih. 

Cicvara, kalorijska bomba

Omiljeno i jednostavno jelo planinskih kućica je crnogorska cicvara. Po rečima Marine Vlahović, pravi se s kajmakom, 80 odsto kukuruznog i 20 procenata pšeničnog brašna. Prvo se u 100 mililitara vode uspe 150 grama kajmaka. Kada se istopi, dodaje se brašno i meša dok ne počne da na površinu izlazi masnoća od kajmaka. Polako se doda i od 120 do 150 grama lisnatog sira, specijaliteta Kolašina. Jede se s kiselim mlekom. Zbog toga što je kalorijska bomba, cicvara je bila glavno zimsko jelo. Verovanje u Kolašinu je da ko ostavi kačamak ili cicvaru na tanjiru, njega ili nju ostavi momak ili devojka.