Беле стазе Бјеласице

На Бјеласици, познатој по белом покривачу од новембра до маја, ове зиме су недељама чекали снег. Изнад празних, обележених, а и скијашима омиљених скривених стаза, нове жичаре данима су стајале у месту, а запослени чекали своју прилику да зараде...

Све док снежна мећава, типично силовита за високе врхове црногорске „ски-краљице”, није за један дан нанела бели покривач од 60 сантиметара. То је подстакло заљубљенике у „нетакнуте” стазе из целог региона да овамо стигну, али су се због оштре вејавице само најупорнији скијаши упутили новом жичаром на врх Троглава на скијалишту „Колашин 1600”.

Модерно скијалиште, саграђено 2019. на северу Црне Горе, названо је по најближем граду Колашину и надморској висини на којој му је полазна тачка. С врха до којег жичара води поглед се и зими и још више лети јасно пружа са 2.035 метара надморске висине.

Шестоседна жичара

По речима директора ски-центра „Колашин 1600” Бојана Меденице, већ у прва два дана на стазе је пристигло око 2.000 скијаша из целог региона. Како нас је обавестио, пре годину дана отворена је нова шестоседна жичара која је спојила овај нови са старим и 150 метара ниже смештеним ски-центром „Бјеласица”, од приватизације названим „Колашин”. То је креирало 10,5 километара нових стаза што је с постојећим укупно 45 километара уживања за скијаше, на стазама свих категорија.

– Направили смо заједнички ски-пас, који важи за оба ски-центра и чија цена је 25 евра дневно. Иако је сезона каснила, првог снежног викенда забележили смо рекордне бројке посетилаца и продаје ски-паса, а ниске температуре обезбедиле су стабилну сезону – каже Меденица.

Ивана Вукобратовић из Београда дошла је с друштвом због најављених концерата на бини испред планинског дома и ресторана „Троглава”. После вожње жичаром до највишег врха прија кувано вино, док се чека цицвара с кајмаком и плеше на снегу у ритму музике. Зоран Давнић из Загреба изабрао је качамак на стари црногорски начин, с киселим млеком и лиснатим сиром, за уживање у призору с терасе планинског дома. Како обоје кажу, не пропуштају да дођу на Бјеласицу током зиме, али су нам открили да је снажан доживљај и рафтинг лети Биоградском реком.

И Габријела Епштајн из Базела заљубљена је у проналажење скривених стаза и савардака, типичних, усамљених планинских кућица Бјеласице.

Врх Троглава, с којег се виде планине Комови и Кључ, у свом подножју крије и на први поглед скривене, али проходне стазе, а скијаши су љубитељи великих снежних покривача између стаза. На снежним „таласима” које зову и „динама Бјеласице” безбедан је фрирајд или скијање слободним стилом, с препрекама и триковима.

„Специјалитет” за фрирајдере су планинске кућице. У некој од њих успеју и да се угреју уз огњиште. Ниски коси кровови с необично изукрштаним страницама штите куће од снежних наноса. Савардак је назив прве дрвене колибе с ниским каменим зидом у подножју грађеним како би се избегао додир дрвета са снегом у крају у којем је настала народна песма „Гледала сам с Кома плава, како вјетар замотава”. С кровом од сламе, положеног на конструкцију од букових грана, биле су пирамидалног облика. Народ их зове самоникле, као изникле из земље, а обједињавале су помоћне колибе за стоку.

Мешавина чврстих и топлих материјала остаје рецепт  по којем је грађен и нови планински дом „Троглава” за чији пројекат је ауторка Соња Радовић Јеловац награђена на Балканском бијеналу архитектуре.

У стилу кућица које се виде са жичаре, на новом скијалишту у које је уложено 17 милиона евра, здање је од аутохтоног камена који су довозили с приморја из Грбља и од букве с планине изнад Колашина. Дрвени кров је „преломљен” на више вода. По замисли професорке Јеловац, у истом стилу градиће се и остали објекти на падинама.

– Културно-историјско наслеђе северних планинских крајева посебно привлачи Французе и Аустријанце, али и Кинезе, биће сачувано градњом у етно-стилу – каже директор ТО Колашин Александар Влаховић.

„Колашин 1600” постаје нови велики ски-центар југоисточне Европе. Упоредо, на Бјеласици је у изградњи с мојковачке стране и ски-центар „Жарски”, други у низу планираних за ову планину и Комове, по просторном плану Црне Горе, што ће с будућим ски-центром „Цмиљачом” значити 60 километара ски-стаза и 14 жичара. Бјеласица је погодна за стазе, кажу, јер готово да нису потребне грађевинске машине, природа је направила све сама, а као угашени вулкан, планина је пуна извора и површних река што је добар услов за прављење вештачког снега.

Већина посетилаца планине, засад, смештај налази у Колашину удаљеном 12 километара низбрдо.

У стилу кућа с падина, у Колашину одмах видите да је градски Трг борца оригинално реконструисан постављањем дрвених и камених коцки, сложених око споменика антифашизма, а с трга гледате Троглаву.

Живи дух СФРЈ

 – У главној улици постоји кафић на тему СФРЈ с обележјима и фотографијама тог времена и натписима „Другови” и „Другарице” на вратима тоалета – причају Милика Булатовић и Дражен Пековић, млади туристички радници. Објашњавају и да се у градићу на Тари зими температура спушта и 25 подељака испод нуле, али је главна улица препуна до касно у ноћ. Дрвени трг грађен је по угледу на здања старих колашинских хотела, реновираних у истом стилу.

Дрво усред хола

У некадашњој „Бјеласици” косог дрвеног крова, поносу архитектуре СФРЈ, коју је реконструисао познати архитекта Ђорђе Митровић, и даље усред хола расте храст који се наставља кроз спратове. Огњиште је окружено троношцима, колевкама и санкама, а на каменој стази до базена су и коњска седла.

Воденица на Мирином буку

Пре два века на Колашинској реци постојала је Мирина или главна градска воденица. На водопаду, названом такође по њеној власници, Мирином буку. Колашинци су се ту сaкупљали да самељу жито, а ноћу су, према народном веровању, овде долазили духови и виле. Брачни пар Влаховић рестаурирао је некадашњи млин у ресторан националне кухиње, обложивши плафоне окрајцима од дрвених дасака, прекривши их џаковима од јуте. Још постоје два воденичка камена и љубазни домаћини показују како се млело жито. У етно-поставци домаћина–колекционара данас је стари вез, грнчарија, чак и грамофон из времена Марије Терезије и плоча стара 100 година. Марина Влаховић открива нам рецепте из Великог народног кувара шездесетих. 

Цицвара, калоријска бомба

Омиљено и једноставно јело планинских кућица је црногорска цицвара. По речима Марине Влаховић, прави се с кајмаком, 80 одсто кукурузног и 20 процената пшеничног брашна. Прво се у 100 милилитара воде успе 150 грама кајмака. Када се истопи, додаје се брашно и меша док не почне да на површину излази масноћа од кајмака. Полако се дода и од 120 до 150 грама лиснатог сира, специјалитета Колашина. Једе се с киселим млеком. Због тога што је калоријска бомба, цицвара је била главно зимско јело. Веровање у Колашину је да ко остави качамак или цицвару на тањиру, њега или њу остави момак или девојка.